Управљање СРП „Јелашничка клисура“ остварује се преко Шумског газдинства „Ниш“ из Ниша.
Специјални резерват природе „Јелашничка клисура“ налази се на подручју општине Ниш, катастарске општине Чукљеник и Јелашница. Према Уредби о заштити специјалног резервата пироде „Јелашничка клисура“, део подручја Јелашничке клисуре стављен је под заштиту као природно добро од изузетног значаја.
Специјални резерват природе „Јелашничка клисура“ стављен је под заштиту ради очувања станишта и природних реткости ендемо-реликтних врста српске и наталијине рамонде (Ramonda serbica Панчић, Ramonda natalija Панчић), као и 39 мезијских, 20 балканских и шест илирских ендема и субендема и очувања посебне природне вредности коју чини клисура Јелашничке реке са богатом и разноврсном морфолошком орнаментиком.
Основне карактеристике Јелашничке клисуре, које чине да овај простор има посебну природну вредност, су присуство ретких и угрожених биљних врста. Међу флором реликтног и ендемичног карактера најважније су две реликтне сестринске врсте јединог рода ове фамилије на Балканском полуострву – Српска и Наталијина рамонда. Српску рамонду је пронашао Јосиф Панчић још 1855. године на Ртњу, у Сићевачкој клисури, у Злотској и Јелашничкој клисури и на Сврљишким планинама. Наталијину рамонду су 1882. године открили и описали Јосиф Панчић и С. Петровић у Јелашничкој клисури, а касније и на Сувој планини и у Сићевачкој клисури. Обе рамонде су увек зелене зељасте врсте са листовима скупљеним у розету и цветовима бледо плаве до љубичасте боје.
Једна од значајнијих врста, које је такође законом заштићена је и Српска вијошница – Pariteria serbica, који је први пут пронашао Јосиф Панчић на овом подручју. На левој и десној страни Јелашничке реке, углавном заклоњена у кречњачким поткапинама, ова једногодишња биљка образује посебну заједницу на мањој надморској висини. Она је омброфобан тип, што значи да до ње не допире атмосферска вода, већ само она која се слива низ стене. Поред наведених врста, природне вредности Јелашничке клисуре су и хибридна купина, Роленин дубачац, Ловорисни јеремичак, Љиљан златни, Руњевица, Адамијев шафран, Дивља крушка.
Јелашничка клисура је усечена низводно од села Чукљеник у дужини од 1,5 km. Дубина клисуре се низводно повећава и у излазном делу износи преко 250 m у односу на врх Радованског камена са десне стране клисуре, односно 150 m у односу на узвишење Кулину са леве стране реке. Највећа надморска висина износи 580 m (Радовански камен у североисточном делу клисуре), а најмања 293 m (код старог моста на самом излазу из клисуре).
Управљање СРП „Паљевине“ остварује се преко Шумског газдинства „Голија“ из Ивањице.
Специјални резерват природе „Паљевине“ налази се у југозападној Србији на планини Јавор на северној падини гребена Огоријевац. Припада територији општине Сјеница, простире се у атару села Кладница изнад Студене реке, на месту званом „Паљевине“, у висинском дијапазону од 1.100 до 1.200 m надморске висине.
Према Уредби о проглашењу Специјалног резервата природе „Паљевине“, једино природно налазиште у Србији и на Балкану пирамидалног варијетета јеле (Abies alba var. pyramidalis Carr.) стављено је под заштиту као природно добро од изузетног значаја и сврстано је у Ι категорију заштите као Специјални резерват природе „Паљевине“.
Највећи део резервата обрастао је мешовитом шумом букве, јеле и смрче. Значајно флористичко обележје овог подручја је и присуство тресетница.
Подручје Јерме, налази се између планинских масива Гребена и Влашке планине у југоисточном делу Србије и проглашено је заштићеним подручјем I категорије, од међународног, националног и изузетног значаја, као Специјални реезрват природе „Јерма“.
Специјални резерват природе „Јерма“ налази се на територији општине Бабушница и Димитровград.
Према Уредби о проглашењу, Специјални резерват природе „Јерма“ стављен је под заштиту ради очувања: геолошких, геоморфолошких, биолошких и историјских вредности; рељефа кањона Јерме са Гребеном и Влашком планином стрмих падина и бројни м спелеолошким објектима где се издвајају пећина Ветрена дупка са каналима од 4.000 метара и јама Пештерица дубока 160 метара, клисура Јерме са импозантним литицама и великим бројем ендемичних, ендемо-реликтних, ретких и угрожених биљних и животињских врста.
Јерма је типично планинско станиште (подручје) које представља један карактеристичан центар биодиверзитета југоисточне Србије. На подручју Специјалног резервата природе „Јерма“ је евидентирано 887 биљних таксона, што чини 24,2% флоре Србије или 13,1% флоре Балканског полуостра. Карактерише га присуство великог броја ендемо-реликтних врста биљака и њихових заједница (Панчићев маклен – Acer intermedium, јоргован – Syringa vulgaris, српски звончић – Edraianthus serbicus и др.), велики број значајних врста птица са аспекта националне и међународне заштите, а у фауни сисара посебно се истиче фауна ретких звери и слепих мишева.
Водоток реке Јерме и њених притока је значајан због присуства аутохтоних врста риба (поточна пастрмка, поточна мрена, кркуша) и речног рака. На заштићеном подручју срећу се две ендемичне псеудоскорпије (Roncus sotirovi и Roncus strachor) и два ендемична пећинска бескичмењака (Serboilus lucifugus и Hiloniscus sp.), што указује да је Јерма веома значајно подручје, које заслужује посебну заштиту.
Река Јерма је дужине 72,1 km, извире са источне стране Власинског језера. Код села Стрезимировца улази на територију Бугарске, протиче кроз Знепољску котлину и град Трн, примајући неколико већих притока. Узводно од села Петачинци поново улази на територију Србије и после 28 km тока, код села Градишта спаја се са Гинском реком, чинећи заједно реку Нишаву.
Управљање СРП „Јерма“: остварује се преко Шумског газдинства „Пирот“ Пирот.
Управљање СРП „Клисура реке Милешевке“ остварује се преко Шумског газдинства „Пријепоље“ из Пријепоља.
Подручје клисуре реке Милешевке, смештено између планинских масива Златара и Јадовника у југозападном делу Србије, проглашено је за заштићено подручје I категорије од изузетног националног значаја као Специјални резерват природе.
Специјални резерват природе „Клисура реке Милешевке“, налази се на територији општине Пријепоље и обухвата делове подручја катастарских општина Бискупићи, Милошев До, Међани, Каћево, Хисарџик и Косатица.
Према Уредби о проглашењу, подручје Специјалног резервата природе „Клисура реке Милешевке“ стављено је под заштиту ради очувања: природних појава и феномена у рељефу, геологији и хидрологији условљених веома израженом орографијом терена и географским положајем; мозаика станишта изражених мезо и микроклиматских специфичности и рефугијалног карактера; природне реткости – терцијарне ендемореликтне врсте Панчићева оморика (Picea omorika var.vukomanii) чија је ово најјужнија тачка ареала распрострањења; изворних шумско-планинских екосистема са високим степеном флористичког богатства, валоризованих са становишта очувања генофонда и биолошке разноврсности; реликтних полидоминантних шумских заједница оморике и црњуше (Erico-Piceetum omorikae mixtum) и црног бора и црног граба (Ostryo-Pinetum nigrae), аутохтоне шуме питомог кестена и букве (Fago-Castanetum sativae mixtum), мешовите шуме питомог кестена и бора (Ostryo-Pineto-Carpinetum mixtum) и шуме кестена и граба (Castano-Carpinetum betuli); бројних ендемичних, реликтних, ретких, миграторних и угрожених врста од националног и међунардоног значаја, које попут једностраноцветног звончића (Campanula secundiflora) и белоглавог супа (Gyps fulvus) овде налазе уточиште.
Број врста и подврста флоре Клисуре реке Милешевке представља око 15% укупног броја врста и подврста флоре Србије. На подручју СРП „Клисура реке Милешевке“ утврђено је присуство 27 различитих биљних заједница, односно асоцијација, од чега је 21 шумска асоцијација. У оквиру ових асоцијација евидентирано је 8 врста које се сматрају строго заштићеним у флори Србије. То су: оморика (Picea omorika Pančić), шумски љиљан (Lilium matragon), смичак (Himantoglossum hircinum L. Spreng.), мачково ухо (Ophrys oestrifera subsp.coruta (Steven), остружница (Limodorum abortivum), округлолисна крушчица (Pyrola rotundifolia L.), каћунак (Orchis simia Lam.) и кaћунак пурпурни (Orchis purpurea Huds.).
Гледано кроз таксономски диверзитет, ендемизам и реликтни карактер флоре, ова клисура, представља значајан центар диверзитета у Србији. У флори Клисуре Милешевке утврђено је присуство 30 ендемичних таксона.
Клисура Милешевке је рефугијум и за многе сисарске врсте и погодна „саобраћајница“ за кретање ретких и проређених врста као што су видра (Lutra lutra), медвед (Ursus arctos), срна (Capreolus capreolus) и дивља свиња (Sus scrofa) и многе друге значајне ловне врсте.
У рејону села Милошев До на стрмим литицама, примећено је и неколико јединки дивокозе (Rupicapra rupicapra). Орнитофаунистички значај подручја клисуре Милешевке огледа се у броју евидентираних 38 врста птица које представљају строго заштићене врсте Србије и 64 врсте гнездарица. Од посебног значаја је присуство гнездеће колоније белоглавог супа (Gyps fulvus), сурог орла (Aquila chrysaetos), орла змијара (Circaetus gallicus), сивог сокола (Falco peregrinus), прдавца (Crex crex), буљине (Bubo bubo), пузгавца (Tichodroma muraria) и других врста међународног и националног статуса.
Клисура Милешевске реке налази се између планинских масива Златара и Јадовника. Сама клисура дугачка је око 10 km, а почиње код Гвозда да би се завршила код манастира Милешева. Са југоистока заштићена је Четом (1.385 m), Кликом (1.272 m) и Гвоздом (1.422 m), са запада Буковом главом (1.213 m), Дундором (974 m) и другим висовима, а са севера и истока заклоњена је масивом Златара и Равном гором.
Са укупном висинском разликом од 1.230 m дуж 24 km тока, Милешевска река је изградила дубоку и атрактивну клисуру која у доњем делу поприма облик правог кањона са вертикалним стеновитим литицама и долинским дном сведеним на сам речни ток.
У непосредној близини СРП „Клисура реке Милешевке“ налази се манастир Милешева (задужбина краља Владислава подигнута почетом 13. века) и средњовековни град Милешевац (под Турцима Хисарџик), који су заштићени још 1947. године.
Управљање СРП „Мала јасенова глава“ остварује се преко Шумског газдинства „Тимочке шуме“ Бољевац.
Специјални резерват природе „Мала јасенова глава“, заузима део шумског комплекса Јужног Кучаја, у пределу званом Јасенова глава, у близини коте 852 м.н.в. на надморској висини од 650 до 770 m, са експозицијом север-североисток.
Према Уредби о проглашењу, Специјални резерват природе „Мала јасенова глава“ проглашен је за заштићено природно добро од великог значаја у циљу заштите аутентичне реликтне полидоминантне заједнице букве (Fagus moesiaca L.) и тисе (Taxus baccata L.).
На површини Специјалног резервата природе „Мала јасенова глава“ налази се специфична полидоминантна, реликтна шумска заједница букве (Fagus moesica L.) и тисе (Taxus baccata L.). Овим се едификаторским врстама придружују и друге врсте дрвећа и жбуња: млеч (Acer platanoides), маклен (Acer monspessulanum), белограбић (Carpinus orientalis), црни јасен (Fraxinus ornus), планински јавор (Acer heldreichii), црна зова (Sambucus racemosa), ива (Salix caprea), веприна (Ruscus hypoglossum) и јеремичак (Daphne blagayana).
Основну вредност резервата представља тиса (Taxus baccata L.) која заједно са буквом чини градитељску врсту ове мешовите реликтне заједнице. Тиса се као терцијерни реликт у Србији јавља спорадично, као ретка пратилица неколико шумских заједница у којима је потиснута од стране других дрвенастих и жбунастих врста. За разлику од осталих, заједница тисе на „Малој јасеновој глави“ представља једну од њених најбоље очуваних, ако не и најбоље очувану заједницу у Србији. Бројност јединки, њихова виталност, изглед, величина и подмладак, јасно указује да је ово једна од најпродуктивнијих, највећих и највиталнијих популације тисе у Србији.
Управљање СРП „Сува планина“ остварује се преко Шумског газдинства „Ниш“ из Ниша.
Део подручја Суве планине у југоисточној Србији, стављен је под заштиту као Специјални резерват природе „Сува планина“, I категорије и као подручје је од међународног и националног, односно изузетног значаја.
Специјални резерват природе „Сува планина“ налази се на територији општине Нишка Бања, Гаџин Хан и Бела Паланка.
Према Уредби о проглашењу Специјални резерват природе „Сува планина“ ставља се под заштиту ради очувања биолошких, предеоних, геолошких и геоморфолошких вредности, изузетног фаунистичког и флористичког диверзитета, односно великог броја врста биљака и животиња међу којима има ендемичних, реликтних, строго заштићених и заштићених врста, нарочито 58 врста лишајева, 1.244 таксона флоре, 259 таксона инсеката, 12 врста риба, 23 врсте водоземаца и гмизаваца, 139 врста птица и 26 врста сисара. Поред јединственог живог света, на подручју Суве планине налазе се објекти геолошког и културно-историјског наслеђа.
Положај Суве планине је у средишту Балканског полуострва, на граници између источне и западне мезијске провинције. Разуђеност терена, надморска висина и историјски развој флоре и вегетације, утицали су битно на флористички и вегетацијски диверзитет Суве планине.
На подручју Суве планине, регистровано је 58 врста лишајева из 39 родова. Досадашња истраживања показала су изузетан диверзитет ентомофауне Суве планине – 259 утврђених таксона, а у фауни дневних лептира 112 врста. Као типично планинско станиште, Суву планину карактерише и присуство великог броја врста птица. До сада је евидентирано 139 врста птица, од тога 129 гнездарица. Реке подножја Суве планине богате су аутохтоним врстама риба (поточна пастрмка, поточна мрена, кркуша, клен и др.). Од укупног броја врста које насељавају Србију, на Сувој планини је регистровано 43% врста водоземаца и 63% врста гмизаваца. Нарочито је велико богатство у класи Reptilia, где је од 22 врсте гмизаваца регистрованих у Србији, 13 врста односно више од 63% забележено на Сувој планини.
Фауна сисара Суве планине, на основу броја заступљених врста (26 врста), њиховог просторног распореда и улоге у функционисању екосистема, представља значајан сегмент природних вредности Србије. У фауни сисара Суве планине посебно се истичу Chionomys nivalis (снежна волухарица), Myohus Myoxus glis (велики сиви пух) и Felix Felis silvestris (дивља мачка).
Највиши врхови Суве планине су: Трем (1.810 m), Ђорђина чука (1.735 m), Големо Стражиште (1.714 m), Литица (1.683 m), Дебелац (1.671 m), Соколов камен (1.523 m) и Мосор (984 m).
Управљање СРП „Ртањ“ остварује се преко Шумских газдинства „Ниш“ из Ниша и „Тимочке шуме“ из Бољевца.
Специјални резерват природе „Ртањ” обухвата истоимени планински масив у источној Србији, односно представља специфичан рељеф са купастим врхом Шиљак и врло стрмим падинама, крашким рељефом са дубоким јамама и различитим облицима краса.
Заштићено подручје административно припада општинама Сокобања и Бољевац.
Према Уредби о проглашењу Специјални резерват природе „Ртањ” стављен је под заштиту како би се: очували унутрашњи котлински басени (кривовирски, боговинско-сумраковачки и сокобањски басен), као и тектонски хорст Ртња са делом Голе планине и површи јужне падине Ртња према Констадиновици; очувао морфоструктурни рељеф (планински гребен Кусак-Големи врх (1405 m) са кречњачком пирамидом Шиљком (1570 m)); очувале најстарије стене у оквиру старијег палеозоика, седименти силура и девона, серија доломита и доломитичних кречњака; очувало 14 спелеолошких објеката (две пећине, десет јама, два објекта одговарају јамско-пећинском типу) и значајније хидрогеолошке појаве (Мировско врело, Луковско врело, врело Мрљиш, Илинско врело и друга мања); очувале шумске заједнице реликтног карактера (мешовита шумска заједница јеле и букве), термофилне шуме и шибљаци храстовог појаса, мезофилне букове и буково-јелове шуме, сладуново-церове шуме и развијене вегетације шибљака; очувала фитоценоза Ceterachi-Ramondetum serbicae, ендемична врста љубичице (Viola grisebachiana) са камеником (Saxifraga paniculata), као и ксерофилни типови зељасте вегетације (пашњаци, ливаде и камењари), власуља (Festuca valesiaca) и едификаторска врста стеноендемична ртањска метвица (Nepeta rtanjensis); очувало 644 таксона из групе васкуларних биљака, таксони сврстани у 72 фамилијe виших биљака.
Управљање Специјалним резерватом природе „Мојстирско-Драшке планине“ врши ЈП „Србијашуме“ преко Шумског газдинства „Шумарство“ – Рашка.
Специјални резерват природе „Мојстирско-Драшке планинеˮ, налази се на територији општине Тутин (КО Старчевиће, КО Добриње, КО Рибариће, КО Источни Мојстир, КО Западни Мојстир и КО Драга). Површина СРП „Мојстирско-Драшке планинеˮ износи 10.822,36 hа, од чега је у државној својини 8.961,09 hа (82,80%), а у приватној својини 1.861,27 hа (17,20%). На подручју СРП „Мојстирско-Драшке планинеˮ, успостављени су режими заштите I, II и III степена. Површина режима заштите I степена jе 938,19 ha (8,67%), II степена је 7.594,28 hа (70,17%) и III степена је 2.289,88 ha (21,16%).
Специјални резерват природе „Мојстирско-Драшке планинеˮ, стављен је под заштиту у циљу заштите и очувања јединственог комплекса станишта. У оквиру релативно добро очуваних станишних типова забележен је висок диверзитет флоре и фауне са бројним заштићеним, ретким и угроженим врстама. Поред израженог биодиверзитета, овај простор карактеришу специфични геоморфолошки, геолошки, хидрогеолошки, хидролошки и климатски феномени, карактеристична физиономија пејзажа, као и добро очуван традиционални, изворни и аутохтони начин живота.
Ендемичне врсте представљају посебну карактеристику Мојстирско-Драшких планина и од великог су значаја за сагледавање историјског развоја биљног света ове области. Међу Балканским ендемитима утврђено је присуство 51 биљног таксона.
Највећу вредност Специјалног резервата природе „Мојстирско-Драшке планине“ чине шуме смрче, јеле и букве које су једне од најраспрострањенијих шумских заједница на подручју Мојстирско-Драшких планина.
На подручју СРП „Мојстирско-Драшке планине“ eвидeнтирaне су 124 врсте птица, што представља 36,08% укупног диверзитета птица у Србији. Нajвeћи дeo eвидeнтирaних врстa птицa имају статус гнeздaрица (109) или могућих/вероватних гнездарица (седам), што чини укупно 116 врста, a мaњи брoj врстa нису гнездарице подручја и виђaју се редовно током целе године или сaмo тoкoм сeoбe, зимовања и лутања (осам врста).
Међу представницима фауне водоземаца и гмизаваца Мојстирско-Драшких планина среће се велики број врста које насељавају изузетно мала подручја. Од укупног броја врста ове групе који за подручје целе Србије износи око 45, на простору Мојстирско-Драшких планина забележено је присуство око 20 врста. Још једна карактеристика везана за ове две групе је и то да се неке врсте могу наћи само на јако малом простору и нигде више у Србији. Такав случај је са једном врстом змије (планински шарган, Viperaursinii). Ова врста је некада имала много веће распрострањење али сада се може срести само на обронцима Шар планине и Мојстирско-Драшких планина. Од других битних врста са аспекта заштите за високопланински регион карактеристична врста је шарка (Vipera berus), а у нижим деловима среће се поскок (Vipera ammodytes).
На заштићеном подручју је до сада регистровано присуство најмање 41 врсте сисара. Овом броју треба придодати и врсте које припадају реду слепих мишева (Chiroptera), фаунистичке групе која је у Србији још увек недовољно истражена, па се за сада може говорити о 12 врста чије је присуство утврђено на предметном подручју.
У односу на укупан број од 24 забележене врсте риба у Ибру и притокама узводно од акумулације Газиводе до границе са Црном Гором, евидентирано је 12 врста на подручју СРП „Мојстирско-Драшке планине“.
СРП „Мојстирско-Драшке планине“ има међународни статус, односно припада Еколошки значајном подручју „Проклетије“; Подручју Emerald мреже „Проклетије“; део је Међународног подручја за биљке (IPA – Important Plant Area) „Проклетије“; одабрано подручје за дневне лептире (PBA – Prime Butterfly Area) „Метохијске Проклетије“; Међународно значајно подручје за птице (IBA – Important Bird Area) „Мокра гора“; потенцијално Подручје од значаја за Заједницу (proposed Site of Community Importance, pSCI) „Мојстирско-Драшке планине“ еколошке мреже Натура 2000; потенцијално Подручје посебне заштите (proposed Special Protection Area, pSPA) „Мојстир“ еколошке мреже Натура 2000.
