Паркови природе

Парк природе је подручје добро очуваних природних вредности са претежно очуваним природним екосистемима и живописним пејсажима, намењено очувању укупне геолошке, биолошке и предеоне разноврсности, као и задовољењу научних, образовних, духовних, естетских, културних, туристичких, здравствено – рекреативних потреба и осталих делатности усклађених са традиционалним начином живота и начелима одрживог развоја (члан 34 Закона о заштити природе „Сл. гл. РС“, број 36/09, 88/10, 91/10 – исправка 14/16 и 95/18 – др. закон).

Парк природе „Стара планина“

Парком природе управља ЈП „Србијашуме“ преко РЈ „Парк природе Стара планина“, односно шумских газдинстава „Тимочке шуме“ – Бољевац и „Пирот“ – Пирот.

Парк природе „Стара планина” чине делови територије града Зајечара и општина Књажевац, Пирот и Димитровград, а укупне површине 114.332 ha, од чега је 61.395 ha у државној својини и 52.937 ha у приватној и другим облицима својине.

Стара планина проглашена је за Парк природе (1997. године) као подручје изузетно вредно са становишта разноврсности биљног и животињског света и њихових заједница, те геоморфолошких, геолошких, хидролошких и хидрогеолошких особености и појава, у којем је присутан традиционални облик живота и културних добара.

Парк природе „Стара планина” је стављен се под заштиту да би се, у интересу науке, образовања и унапређења културе и одрживог привредног и демографског развоја, очували: изузетна разноврсност дивљег биљног и животињског света, коју чини 1.200 врста и подврста виших биљака, међу којима је 115 ендемичних врста, 40 врста које представљају природне реткости Србије, 50 врста које се налазе на списку угрожене европске флоре (међу којима су неке које су сврстане у категорију критично угрожених, као што су мужица, пречица, бор кривуљ, росуља и друге), 52 шумске, жбунасте и зељасте биљне заједнице, 150 врста гнездарица међу 200 врста птица које углавном престављају природне реткости Србије (међу којима су и посебно значајне ретке и угрожене врсте, као што су риђи мишар, сури орао, степски соко, сиви соко, велики тетреб, прдавац, планински жалар, ушата шева, жутокљуна галица, мала мухарица, дрозд камењар и друге), 30 врста сисара (међу којима је 20 врста које представљају природне реткости или су угрожене врсте, као што су снежна и риђа волухарица, текуница, рис, медвед, слепо куче, велики сиви пух, пух лешникар и друге), 6 врста водоземаца, 12 врста гмизаваца (међу којима је и ретка врста живородног гуштера), 26 врста риба, велики број маховина, лишајева, гљива и инсеката, чији број није коначно утврђен, аутохтоне расе и сорте домаћих животиња и биљних култура; места која изражавају изузетну геолошку разноврсност подручја, као што су одређени облици рељефа, посебне појаве површинских и подземних вода и формације стена које су структурно, палеонтолошки, стратиграфски и минералошки значајне; лепота и разноликост предела; културне вредности које су представљене средњовековним манастирима и другим непокретним културним добрима.

Геолошка грађа Старе планине указује на то да су се дејством ендогених и егзогених сила збивали различити морфолошки процеси, првенствено флувијалне и крашке ерозије који су довели до формирања генетски разноврсних рељефних обележја. Као објекти геоморфолошких наслеђа издвајају се: Долина потока Бигар, локалитет Бабин зуб где се налази највећа група зубова и остењака у крупнозрним кварсевитим пешчарима, укљештени меандри Темштице у клисури дубокој 160-260 m са бројним скулптурама остењака у црвеним пешчарима и клисура Владикине плоче, реке Височице, између Рсоваца и Паклештице, са истоименим пећинским системом.

Споменичко наслеђе Старе планине, као одраз духовности и трагова живљења становништва, огледа се у присуству трагова праисторијских, античких и римских остатака; касносредњевековним манастирским целинама (са архитектуром, сликарством и непосредним окружењем јединственим за шире подручје); многобројности појединачних сакралних објеката (подигнутих већином крајем XIX и почетком XX века, на темељима старијих светилишта); многобројним етнообјектима: куће, плевње, амбари и др са карактеристичним архитектонским склопом за ово подручје, који датирају с краја XIX и почетка XX века.

Парк природе „Голија“

Управљање Парком природе „Голија“ врши ЈП „Србијашуме“ преко Радне јединице Парк природе „Голија“, односно преко шумских газдинстава ШГ „Голија“ – Ивањица, ШГ „Шумарство“ –  Рашка и ШГ „Столови“ – Краљево.

По лепоти и разноврсности пејсажа, као и очуваности изворних, природних и културних вредности, једна је од најпривлачнијих планина у Србији, због чега је стављена под заштиту као Парк природе „Голија“, површине 75.183 ha (2001. године.)

Голија је највиша планина југозападне Србије, пружа се у дужини од 32 km у облику положеног латиничног слова „с“. Највиши врх је Јанков камен (висине 1833 m). Јанков камен (Панчић Ј., 1898), добио је назив по Сибањин Јанку, који је, када се враћао са Косова Поља, на најузвишенијем врху планине оставио камен обележје.

Парк природе „Голија“ стављен је под заштиту ради очувања: вредности шумских екосистема; разноврсности предела и изванредне лепоте пејсажа; културних добара и њихове околине (манастир Студеница и манастир Градац); трајности и квалитета основних природних ресурса (воде, земљишта и биљног покривача), биолошке разноврсности: ретких, ендемичних и реликтних врста; геонаслеђа, представљеног необичним и атрактивним облицима рељефа и бројним воденим објектима и појавама у виду извора планинских водотока и тресавских језера.

Голију краси пространство шумског покривача. Нарочито су заступљене букове шуме. Неки делови ових шума имају карактер прашуме. Голија је сада наша најшумовитија планина, са највећим и најбољим шумским комплексима. Њене јужне падине обрасле су пространим ливадама и пашњацима. У смрчевим шумама очувале су се тресаве као специфични и осетљиви екосистеми.

Голија заједно са планином Таром представља рефугијум терцијалне флоре у Србији и значајна је као центар генетске, специјске и екосистемске разноврсности на Балкану и у Европи. Флористички биодиверзитет Голије гради око 900 таксона биљног света, од тога 729 врста васкуларних гљива, 40 врста маховине, 117 врста и варијетета алги. Посебан значај у флори имају ендемичне и реликтне врсте, као и врсте које су постале угрожене.

Међу очуваним природним реткостима издваја се реликтна и ендемична дрвенаста врста планинског јавора (Аcer heldreichii), који је синоним за флору Голије.

У Србији се најлепше и најочуваније заједнице са густим популацијама планинског јавора налазе на Голији. Поред јавора, посебан флористички значај има зеленика (Ilex aquiifolium), као и ендемичне врсте: Alussum markgrafii, Alussum jancheni, Pancicia serbica, Viola elegantula и Verbascum adamovicin. Врсте Панчићева бедреница (Pancicia serbica) и Адамовићева мајчина душица (Thumus adamovicin) имају обележје локалног ендемита и врсте су од међународног значаја за очување биодиверзитета.

Значајни ботанички локалитети су: Дајићко језеро, Кошанинова језера, Тресава на Белим водама, Палеж, Јанков камен, Љуте ливаде, Влашки мост, Каралићи, Изубра, Бојево брдо, Девојачка вода, Одвраћеница, Бисер вода-Врањи крш-Лиса-Борје.

Голија је планински масив велике биолошке разноврсности, тј. један од важних европских центара орнитолошке специјске и генетичке разноврсности.

На Голији је до сада забележено 45 врста птица које спадају у групу природних реткости и регистровано је око 90 врста кандидата за Црвену књигу птица Србије.

Посебна културно-историјска вредност Голије је манастир Студеница, основан крајем XII века, као главна задужбина родоначелника династије Немањића, Стефана Немање, да би временом постао најзначајнији духовни центар нове српске средњовековне државе и има највећи утицај на друштвени и културни развој земље. Често је разаран и наново обнављан. У XII и XIII веку у комплексу манастира се налазило 13 цркава са пратећим објектима, од којих су до данас остале очуване две: Богородична црква и црква Св. Јоакима и Ане. Манастир Студеница, неспорно, једна је од највреднијих грађевина у стваралаштву српског народа и једно од најзначајнијих средишта средњовековних збивања, дуже од 20 година својим вредностима прелази границе наше државе и налази се на UNESCO Листи светске вредне културне и природне баштине (од 1986. године)..

Манастир Градац, подигнут 1268. године, задужбина је краљице Јелене Анжујске, принцезе француског порекла и жене краља Уроша. Чињеница што је ова образована жена провела животни век на српском двору имала је широког утицаја на образовање и културу. При манастиру је основала прву девојачку школу у којој су се образовале српске племкиње. Предања и записи говоре о томе да је краљ Урош I наложио садњу јоргована дуж обале Ибра, да би се улепшао предео у част краљице Јелене. Тиме се и данас објашњава присуство јоргована у клисури реке Ибар.

Парк природе са својим природним и створеним вредностима задовољио је у потпуности критеријуме за номиновање Парка природе „Голија“ за Резерват биосфере по програму MAB-а (Програм „Човек и биосфера“) тако да је део Парка природе „Голија“ одлуком Комисије UNESCO-а, октобра 2001. године проглашен за Резерват биосфере „Голија-Студеница“ (површине 53.804 ha).

Парк природе „Сићевачка клисура“

Парком природе управља ЈП „Србијашуме“, Шумско газдинство „Ниш“, Шумска управа „Ниш-Бела Паланка“.

Подручје Сићевачке клисуре налази се у југоисточном делу Србије, обухвата делове подручје општина Ниш и Бела Паланка, укупне површине 7.746 ha, од чега на подручју општине Ниш 5.559 ha, а 2.187 ha на подручју општине Бела Паланка.

Парк природе „Сићевачка клисура“ стављен је под заштиту као подручје изузетне биолошке разноврсности и станиште или боравиште великог броја ендемичних, ендемореликтних, реликтних и ретких врста биљака и животиња, као особени пример појаве и међудејства геолошких, геоморфолошких и хидролошких процеса и као предео изражених обележја природне лепоте и успешног споја природе, људских традиционалних делатности и градитељства и културно-историјских споменика.

Најатрактивнији део клисуре је грандиозни Градиштански кањон са тесно склопљеним странама, које највећим делом чине вертикалне, степенасто одсечене камене литице. Ширина кањона при дну се углавном своди на речно корито Нишаве. Управо на овим литицама се гнезди један од последњих парова сувог орла у Србији. На излазу из кањона се налази узвишење Облик. Значајно је јер се још само на њему и Јелашничкој клисури налази заједничко станиште два терцијарна реликта и балканска ендемита, српске рамонде (Ramonda serbica) и Наталијине рамонде (Ramonda nathaliae).

Биљне врсте које се још срећу у клисури су жалфија (Salvia officinalis) чије је ово највеће и најсеверније налазиште, кошутица или жутилица (Coronilla emerusс L.), субмедитеранска врста ретка у Србији, дивљи јоргован (Syringa vulgaris), седефче (Ryta graveolens), мечја леска (Corylus colurna), дивља вишња, итд..

Парк природе „Златибор“

Управљање ПП „Златибор“ остварује се преко делова предузећа шумских газдинства „Ужице“ Ужице и „Пријепоље“ Пријепоље.

Злaтибор је стављен под заштиту да би се очували геоморфолошки и хидролошки феномени изразито дисецираних терена, са маркантним долинама кањонског и клисурастог типа, очуваним екосистемима – посебно разноврсном и специфичном вегетацијом камењара и стена серпентинских клисура, борових шума, ретких и угрожених животињских врста, као и изузетно значајног и добро очуваног споменичког и етно наслеђа.

Парк природе „Златибор“ налази се на територији општина: Чајетина, Ужице, Нова Варош и Прибој, на укупној површини од  41.923,26 ha.

У флористичком смислу, посебну вредност представљају ендемичне и реликтне, односно ретке и угрожене врсте васкуларне флоре. Специфичност флоре и вегетације је пре свега условљена утицајем серпентинске геолошке подлоге, па се на овом подручју налазе станишта бројних ретких и угрожених биљних врста – од укупно 1.044, 226 имају национални и међународни значај, 34 врсте су у категорији строго заштићених, а 112 таксона у категорији заштићених врста. На „Прелиминарној Црвеној листи флоре Србије“ налази се 80 таксона. Највећи број ендемита спада у групу балканских ендемита. Присутни су и субендемични таксони који се, осим на Балканском полуострву, јављају и у суседним регионима. У флори целокупног простора констатовано је 76 ендемичних таксона.

На подручју планине Златибор доминирају аутохтоне шуме црног бора и мешовите шуме црног и белог бора, које су сврстане у приоритетна Natura 2000 станишта. Такође, присутне су строго заштићене врсте – муника (Pinus heldreichii) и заштићене врсте клокочика (Staphylea pinnata), дрен (Cornus mas), хадучка опута (Daphne blagayana) и бреза (Betula pendula).

Са Прелиминарног списка врста за Црвену листу кичмењака Србије (Васић и сар., 1990-1991) на овом подручју су од рибљих врста присутне младица, поточна пастрмка и бркица. Посебно је значајна врста вијуница, јер представља строго заштићену врсту.

Забележено је присуство укупно 18 врста водоземаца и гмизаваца, што чини 38,30% од укупног броја врста које насељавају територију Републике Србије

Због великог богатства и разноврсности, подручје Златибора је увршћено у одабрана подручја за дневне лептире (PBA-Prime Butterfly Areas) (Jakšić, 2008). Ово одабрано подручје (PBA) представља станиште значајних популација следећих врста лептира Lycaena dispar, Pseudophilotes vicrama, Scoliantides orion, Glaucopsyche alexis, Erebia medusa.

На заштићеном подручју до сада је забележено присуство око 154 врсте птица, што подручје Златибора са пуним правом сврстава у попис подручја за птице од изузетног националног значаја (IBAnac-68). На Златибору живи 42% од свих до сада регистрованих врста у Србији, од тога 127 врста су строго заштићене, док је 27 врста заштићено.

Заштићено подручје стално или повремено настањује 38 врста сисара, што тренутно чини 40% врста које су до сада на било који начин регистроване на територији Србије.

У укупној разноврсности геолошке грађе и геоморфолошких облика рељефа, издвајају се посебне вредности – објекти геонаслеђа којих је на простору Златиборске висоравни евидентирано 37 и то: 17 геоморфолошких, 9 спелеолошких, 3 архитектонско-петролошка и 8 геолошких објеката.

О хидролошком богатству и разноврсности заштићеног подручја сведочи велики број репрезентативних водних појава: река, језера, водопада, слапова и извора. Једно од највреднијих подручја је свакако кањонска долина реке Увац са бројним долинским меандрима, чије су воде, према постојећим индикаторима, у првој класи квалитета. На Листи објеката хидролошког наслеђа Србије, на простору планине Златибор, евидентирано је шест објеката.

Посебну лепоту и препознатљивост заштићеном подручју даје традиционалан начин живота у старовлашком типу насеља, са дводелном брвнаром – колибом, као основним грађевинским обликом. Основну вредност представљају и утврђена непокретна културна добра: Црква брвнара у Доњој Јабланици, Црква брвнара у Доброселци и Манастирски комплекс Увац, као и неколико евидентираних добара.

Парк природе „Радан“

Управљање Парком природе „Радан“ се врши преко делова предузећа, односно Шумског газдинства „Топлица“ – Куршумлија и „Шума“ Лесковац.

Парк природе „Радан“ налази се на територији општине Куршумлија, Бојник, Лебане, Медвеђа и Прокупље, укупне површине 41.312,66 ha од чега је у државној својини 17.580,33 ha (42,56%) и у приватној својини 23.719,84 ha, (57,44%).

Парк природе ,,Радан“ стављен је под заштиту да би се, у интересу науке, образовања и унапређења културе и одрживог привредног и демографског развоја, очували изузетна разноврсност дивљег биљног и животињског света.

Флора подручја Радана броји 751 биљних врста из 91 фамилије и 369 родова, што представља око 10% флоре Балканског полуострва и око 22% флоре Србије. Од укупног броја биљних врста, колико је до сада забележено у флори Радана, 26 се могу подвести под неку категорију угрожености.

Од присутних врста риба на простору Радана од значаја су поточна пастрмка (Salmo trutta), двопругаста уклија (Alburnoides bipunctatus), поточна мрена (Barbus balcanicus), кркуша (Gobio gobio), клен (Leuciscus cephalus), вијун (Cobitis taenia) и гргеч (Perca fluviatilis).

Подручје Радана се одликује релативно великим богатством птица од 107 врста или око 30 % од укупног броја врста птица Србије. Посебан значај је у присуству веома ретких или угрожених врста врста птица гнездарица које су од међународног и националног значаја заштите. Забележено је 97 врста гнездарица (станарица и селица) или 40% гнездарица Србије, као што су нпр. црна рода Ciconia nigra, орао кликташ Aquila pomarina, сури орао A. chrysaetos, патуљасти орао Hieraaetus pennatus, сиви соко Falco peregrinus, прдавац Crex crex, буљина Bubo bubo, легањ Caprimulgus europaeus, Lanius senator и др.).

Фауна сисара има све карактеристике типичне фауне европских листопадних, мешовитих и четинарских шума, чини је најмање 45 врста углавном везане за различите типове шумских станишта. Такође, што је карактеристично и за друге географске целине у централном делу Србије, на специфичним стаништима степског типа, јављају се и неки типични степски фаунистички елементи (зец, пољска волухарица, слепо куче, ласица). Посебно је значајан налаз ендемичне врсте – македонске волухарице (M. felteni) и шареног твора (V. peregusna).

На ширем простору Радана налази се више десетина објеката споменичког наслеђа који су специфични по времену настанка, степену очуваности и уметничким вредностима. Међу овим објектима су архелошко налазиште Царичин град (Лебане), Штурац; црквиште Голубовац (Бојник), Ивање; остаци цркве Огњене Марије (Бојник), Боринце; Марино кале (Бојник), Магаш; црква Св. Лазара (Куршумлија, Пролом).