Шума је обновљив природни ресурс, која има различите могућности коришћења, условљене условима станишта и фазом развоја.
У последња три века шумама се газдовало по принципу трајности приноса (одржавање баланса између приноса и прираста шума). Принцип трајности приноса је први дефинисани став према коришћењу природних ресурса уопште и први значајан допринос заштити и унапређењу животне средине. Из принципа трајности приноса изведен је савремени принцип одрживог газдовања шумама који подразумева управљање и коришћење шума и шумског земљишта на такав начин и у таквом степену, да се очува биодиверзитет, а продуктивност, обнављање, виталност и потенцијал шума да буду на нивоу којим би се задовољиле одговарајуће еколошке, економске и социјалне потребе и данашњих и будућих генерација, како на локалном тако и на националном нивоу, а да се притом не угрозе и оштете неки други екосистеми.
Газдовање шумама у шумским подручјима Републике Србије се врши на принципима трајно одрживог газдовања, где се обезбеђује трајност приноса, трајност производње, трајност прихода и у коначном трајност као равнотежа коришћења и производње уз очување и унапређење трајности биодиверзитета.
Овакав начин газдовања захтева: дугорочно планирање, рационално коришћење, рад на нези, заштити и обнављању постојећих шума, оснивање нових шума и др., и за његово спровођење неопходни су: високо стручан рад, очување биодиверзитета, одржавање плодности шумског земљишта, повећање продуктивности и очување виталности шума, природи блиско газдовање и социјално одговорно поступање.
