О шумама и шумарству централне Србије постоји мало података из најстаријих времена. У IV веку пре наше ере, Илири, који су насељавали просторе данашње Србије, бавили су се сточарством, ловом и риболовом. Мање су се бавили земљорадњом, јер то нису допуштале простране шуме које, у то време, није било лако крчити.
Када су Словени, средином VII века, настанили Балканско полуострво, територија Србије била је јако шумовита.
У XIII веку јача рударство и други видови привреде. За руднике се користи доста дрвета што утиче на појачано крчење шума, па Душанов законик, чланом 123, забрањује Сасима даље крчење шума ради насељавања на крчевинама.
После смрти цара Душана, долази до слабљења и распадања феудалне Србије и постепено освајање од стране отоманске империје које траје од 1389. до 1459. године. О шумама у Србији из времена турске окупације, од 1459. до 1804. године, данас нема довољно података.
Стање лоше насељености траје три века, од XV до почетка XIX, а за то време шуме су се потпуно обновиле. У XVIII веку, када почињу нова досељавања, шумовитост у Србији је највећа. Најмање 2/3 (око 3.300.000 ha) је под шумом, а површина Србије, 1912. године, износила је 4.830.260 ha.
Шуме су се знатно обновиле и, на прелазу између XVIII и XIX века, Србија је била скоро 80% под шумом, према многим изворима најшумовитија земља на Балкану.
На почетку XIX века, када почиње интензивније насељавање, не постоји организовано шумарство. Шуме су опште добро, без дефинисаног власништва и доступне свакоме на неограничено коришћење.
Први покушај да се спречи уништавање шума је Милошева заповест из 1820. године. То је први пропис о шумама у Србији. Ова заповест је проистекла из бојазни да би, уништавањем шума, нестало жира за жирење свиња, што је, у то време, била основна корист од шума.
Средином XIX века, појављују се прве стругаре које узрокују повећано коришћење техничког дрвета. Прве стругаре подигнуте су на Бељаници, Јастребцу и Копаонику и до 1885. године било је 30 стругара.
Средином XIX века, општине и приватници завршавају заузимање доступних шума. Шумском уредбом из 1861. године, први пут се регулише власништво над шумом.
Године 1865, доноси се указ којим се наређује да се опредељења у Шумској уредби из 1861. године, у вези се сечом и подизањем шума у рудничким и клисурним шумама, пренесу на управљање страгарским барутанама, тј. ресору војном. На основу тога је организована чуварска служба за те шуме, и то је почетак стручне управе над државним шумама у Србији. Први шумарски стручњак Алекса Стојковић који је, шездесетих година деветнаестог века, завршио школе у иностранству.
Прва сетва жира у Србији извршена је на Топчидеру и Кошутњаку, 1853. године, у оквиру практичне обуке ђака Пољопривредне школе у Топчидеру. Прва пошумљавања већег обима извршена су на Руднику, 1866. године сетвом 19 ока храстовог жира.
У Војводини су прва пошумљавања у оквиру Суботичко-хоргошке пешчаре, 1771. године.
Организована брига о шумама почиње 1882. године, када је основано Министарство за народну привреду да се стара о унапређењу земљорадње, сточарства и шумарства. При њему је формирано одељење за шумарство, а на терену су били надлежни сеоски кметови, сеоски и општински шумари.
Прва организована школа за образовање шумара је Земљоделско-шумарска школа у Пожаревцу, основана је 1872. године, а већ 1875. из ње излазе први школовани стручњаци. Школовани стручњаци су утицали на доношење новог Закона о шумама, 1891. године, првог у Србији који отвара нову еру у газдовању шумама Србије.
Однос према шумама у XIX веку довео је до тога да, почетком XX века, Србија има свега око 1,5 милиона ha шума. За сто година искрчено је више од око 1,8 милиона ha.
Крај XIX века донесен је нови Закон о шумама, као „први законодавни акт који третира шуме као производно добро, а шумску привредну као привредну грану“.
Што се тиче коришћења шума, прву половину XX века карактерише интензивнија прерада дрвета на стругарама, такође велика потрошња огревног дрвета.
Почетком XX века, започело је интензивније пошумљавање, уз претходно формирање расадника.
Стварањем државе СХС, 1918. године, организује се Министарство шума и рудника са Генералном дирекцијом за шуме.
Године 1929, донет је први југословенски Закон о шумама који је успоставио јединствени систем управљања шумама на територији целе Краљевине Југославије.
У време Другог светског рата је дошло до даљег погоршања стања шума. Велике површине су искрчене током рата жељом окупатора или је то чинило становништво.
Непосредно после рата, организација управљања и газдовања шумама се стално мењала, била је под великим утицајем власти, нарочито локалне, што се није повољно одражавало на шуму. Организују се масовне сече у најбољим шумама великих планинских масива. Овим дрветом се снабдевају велики градови, градилишта, фабрике. Велике количине најквалитетније грађе и дрвета се извозе.
Шездесетих година почиње интензивнији развој индустрије у Србији, па и дрвне. Започињу прве интеграције шумарства и дрвне индустрије. Овај процес се интензивира седамдесетих година. У период од 1973. до 1977. године, највећи број шумских газдинстава, посебно оних са квалитетним шумама и великим етатом, интегришу се са предузећима дрвне индустрије. Дрвни комбинати имају доминацију над шумарством (што је подразумевало прекомерно коришћење шума у појединим подручјима и утицало негативно на газдовање шумама).
Октобра 1950. године, Влада НР Србије је основала Биро за пројектовање у шумарству са превасходним задатком да ради на уређивању шума.
Што се тиче гајења, после Другог светског рата долази до снажног развоја шумарске науке у области гајења шума.
После Другог светског рата, у пошумљавању су постигнути завидни резултати.
После 1945. године, заживела је у Србији и делатност заштите шума.
Делатност на заштити природе заживела је после Другог светског рата. Године 1948. је основан Завод за заштиту природе и стављање под заштиту одређених природних добара. Године 1961. је формиран, први у земљи, Национални парк Фрушка гора, а осамдесетих и национални паркови Ђердап, Тара и Копаоник.
Школовање високообразованих стручњака траје у оквиру Пољопривредно-шумарског факултета у Београду све до 5. фебруара 1949. године, када се оснива Шумарски факултет Београдског универзитета.
Период од 1945. до 1990. године је врло буран у газдовању шумама. Од прекомерног коришћења шума и деградације узрокованих екстензивним сточарством, прешло се на уређивање скоро свих шума, извршен је велики обим пошумљавања, уведене су савремене методе у гајењу и коришћењу шума, као и одговарајућа заштита.
