Прве радње у вези са организовањем послова у шумарству десиле су се још у време Стефана Немање. Он је, 1186. године, склопио уговор са Дубровчанима да могу у његовој области сећи дрва без икакве таксе, а која је пре тога била плаћана. Стефан Душан, цар српски (1349- 1354) је, у свом Законику, имао прописе који се односе на шуме, и то на својину шума, жировнице, горосечу и пошумљавање, накнаду паше и сл.
Управљање и организација газдовања над шумама узрокована је политичким и привредним развојем земље. Почеци организованог газдовања, односно покушаји заштите шума, настају по окончању II српског устанка, по ослобађању Србије.
Шумари школовани у иностранству и земљи се залажу да се шумарство Србије измени, да се код власти развије правилно схватање значаја шуме.
Преокрет у газдовању шумама доноси Закон о шумама из 1891. године. Законом је било прописано да се све шуме прво премере и ограниче према власништву (законом су издвoјене државне, општинске, сеоске, манастриске, црквене и приватне шуме), па тек онда да се створе шумски окрузи. Он успоставља, између осталог, институт окружних шумских управа које постају основна ћелија у газдовању шумама по угледу на Европу.
Шумском управом је руководио окружни шумар, а у њој су били још подшумари и чувари шума.
Надлежност окружних шумских управа је: подизање и неговање шума, сеча и продаја дрвета, уређивање шума (таксација и израда привредних планова), надзор над чуварским особљем у погледу заштите од бесправног коришћења шума и вођење потребне администрације у вези са газдовањем шумама.
Стварањем нове државе, отвара се ново раздобље у развоју српске државе и њеног шумарства.
После избијања рата, 1941. године, формирана је нова Дирекција шума у Београду у коју је ушло 10 шумских управа (Кучево, Бољевац, Брза Паланка, Доњи Милановац, Жагубица, Параћин, Аранђеловац, Београд, Ваљево и Лозница). Дирекција шума у Чачку је, такође, покривала 10 управа (Ужице, Чачак, Бајина Башта, Ивањица, Горњи Милановац, Крагујевац, Нови Пазар, Брус, Краљево и Крушевац), а Ниш 5 шумских управа (Алексинац, Куршумлија, Прокупље, Лесковац и Ражањ). Шумске управе Пирот и Врање су се налазиле на окупираној територији од стране Бугара.
Крај рата је дочекан са Повереништвом за шуме (формирано 1944. године), а за управљање државним шумама бринуле су дирекција шума са шумским управама и шумским манипулацијама за искоришћавање шума.
Крајем 1946. године, донесена је савезна, а 1947. године и републичка уредба о организацији шумарства. По њој је, 1. априла 1947. године, створено девет великих шумских газдинстава („Топлица“ – Прокупље, „Златибор“ – Ужице, „Кукавица“ – Лесковац, „Јужни Кучај“ – Параћин, „Северни Кучај“ – Кучево, „Маљен“ – Ваљево, „Гоч“ – Крушевац, „Ибар“ – Косовска Митровица и „Фрушка гора“). Већ почетком 1948. године се поново издваја експлоатација од гајења шума.
Први закон о шумама у Србији, после Другог светског рата, донет је 1950. године, а крајем 1951. године на територији Србије без покрајина ствара се седам дирекција шума и то у: Београду, Нишу, Крагујевцу, Краљеву, Зајечару, Титовом Ужицу, Врању и Шумски појас Београд. Дирекције су имале статус предузећа, а од 1952. године, послују као установе са самосталним финансирањем.
У Војводини је, крајем 1951. године, шумарство у надлежности покрајинске власти. Створено је пет шумских газдинстава: Зрењанин, Бела Црква, Сомбор, Сремска Митровица и Народно излетиште Фрушка гора.
На Космету, 1946. године, Обласни одбор КиМ оснива Управу државно-шумских и шумско-индустријских предузећа за Косово и Метохију. Прве две године седиште је било у Призрену (као и седиште Области), а затим је пресељено у Приштину.
У Приштини је, 1951. године, формирана Управа за шумарство АОКМ у оквиру те управе било је основано шест шумских газдинстава са 23 шумске управе, и то: Приштина (4), Гњилане (3), Урошевац (3), Косовска Митровица (4), Призрен (4) и Пећ (5).
У 1955. години је донесен нови Закон о шумама, шуме су из републичке надлежности пренете у надлежност срезова. Током 1956. године, народни одбори срезова оснивају шумска газдинства.
Новим Законом о шумама из 1961. године, шумска газдинства су добила статус привредних организација и проширила своју делатност на искоришћавање шума. Тада почињу и прве интеграције са дрвном индустријом које трају, у разним облицима, све до 1989. године. Законом из 1961. године, формирана су шумско-привредна подручја (ужа Србија 21, Космет 12 и Војводина).
Овај период карактеришу интеграције у области шумарства, индустрије за прераду дрвета, трговине па и других делатности, што доводи до највеће дезинтеграције самог шумарства у његовој историји.
Шумарство је било дезинтегрисано и врло хетерогено организовано.
Године 1990. је уследила измена Закона о предузећима, затим доношење Закона о јавним предузећима Србије. Иза овога се доноси Закон о шумама. Друштвене шуме којима су газдовала 53 предузећа, овим законом, проглашене су државним шумама и, ради рационалног спровођења мера газдовања, образовано је 27 шумских подручја (17 у централној Србији, 4 у АП Војводини и 6 у АП Косово и Метохија) којима, од 1. октобра 1991. године, газдује законом основано Јавно предузеће за газдовање шумама „Србијашуме“. Државним шумама газдују и јавна предузећа која управљају националним парковима Тара, Копаоник, Ђердап и Фрушка гора, Јавно предузеће за газдовање заштитним шумама у Врњачкој Бањи, као и водопривредна предузећа око водотокова. Приватним шумама газдују њихови сопственици, а све стручно-техничке и теренске послове, као и управне послове у овим шумама, од 1. јануара 1992. године, преузела су јавна предузећа (6) од скупштина општина.
Ступањем мисије Уједињених нација на територију АП Косово и Метохија, 1999. године, дошло је до прекида рада шумских газдинстава у оквиру ЈП „Србијашуме“, која се налазе на овој територији. Само је ШГ „Ибар“ Лепосавић наставило рад, и то у делу ибарског шумског подручја које припада општинама Лепосавић и Зубин Поток и северном делу општине Косовска Митровица. Чак ни ШГ „Ибар“, Лепосавић, није могло да избегне обавезу да се региструје као тамошњи привредни субјекат и укључи у привредни, фискални и царински систем који сада влада на Косову и Метохији.
Током 2002. године, започиње процес издвајања шума Војводине из састава ЈП „Србијашуме“. Скупштина Покрајине донела је Одлуку о оснивању Јавног предузећа за газдовање шумама на територији Аутономне Покрајине Војводине „Војводинашуме“. Иста одлука предвиђа да у састав ЈП „Војводинашуме“ улазе сви досадашњи делови ЈП „Србијашуме“ са територије Војводине.
Управни одбор Јавног предузећа „Србијашуме“ донео је, 20. децембра 2002. године, одлуку о издвајању и престанку рада делова предузећа са територије Аутономне покрајине Војводине.
