Споменици природе

Споменик природе је мања неизмењена или делимично измењена природна просторна целина, објекат или појава, физички јасно изражен, препознатљив и/или јединствен, репрезентативних геоморфолошких, геолошких, хидрографских, ботаничких и/или других обележја, као и људским радом формирана ботаничка вредност од научног, естетског, културног или образовног значаја. Споменик природе може бити: геолошки, геоморфолошки, спелеолошки, хидролошки и ботанички (појединачно стабло, арборетум, дрворед и др.) (члан 31 Закона о заштити природе „Сл. гл. РС“, број 36/09, 88/10, 91/10 – исправка 14/16 и 95/18 – др. закон).

Споменик природе „Миљаковачка шума“

Споменик природе „Миљаковачка шума“ налази се на територији Града Београда, градска општина Раковица, катастарска општина Стара Раковица.

Према Решењу о проглашењу заштићеног подручја „Миљаковачка шума“, природно добро „Миљаковачка шума“ проглашено је за заштићено подручје због значајних еколошких и просторних функција у систему зелених површина и повезивању зелених коридора Београда ради заштите и унапређења биолошке и предеоне разноврсности шумског комплекса, као и очувања састојине сладуна и цера (Quercetum fraineto-cerris tipicum Rud.) карактеристичне за простор шумадијског дела Србије.

Миљаковачка шума једна је од деветнаест очуваних парк шума на територији града Београда. По положају унутар града и очуваности природне структуре чини важан просторни природни екосегмент. Данас Миљаковачка шума има веома значајну улогу и истакнуте вредности за заштиту, са аспекта очувања целовитости и намене површине, унапређења природних вредности и обнављања врста, као и обезбеђивања високог нивоа квалитета живљења.

Миљаковачка шума као јединствена целина обухвата: 105 биљних таксона, 284 врсте фауне од тога инсекти 184 врсте, водоземци и гмизавци 11, птице 58 и сисари 31 врсту. Присуство кострике (Ruscus aculeatus) реликтне врсте која је законски заштићена.

Управљање СП „Миљаковачка шума“ остварује се преко Шумског газдинства „Београд“ из Београда.

Споменик природе „Лазарев кањон“

Управљање СП „Лазарев кањон“ остварује се преко Шумског газдинства „Тимочке шуме“ из Бољевца.

Споменик природе „Лазарев кањон“ налази се на подручју општине Бор, катастарске општине Злот I и Злот II и општине Бољевац, катастарске општине Подгорац.

Према Уредби о заштити Споменика природе „Лазарев кањон“, део сливног подручја Лазареве реке и планине Малиник стављен је под заштиту као природно добро од изузетног значаја.

Споменик природе „Лазарев кањон“ одликује се јединственим сплетом кречњачких кањонских долина импозантних димензија и изразитих морфолошких одлика, бројним и веома значајним спелеолошким објектима (истражено је више од 70 спелеолошких објеката. Најзначајније пећине су Лазарева пећина и пећина Верњикица, која је мање позната, али се својим димензијама канала и пећинских дворана, богатством и разноврсношћу кристалне орнаментике и импозантним димензијама калцитне акумулације, представља једну од највреднијих и најлепших пећина Србије. Најпознатија јама је Гаура Фрнђефунд, дубине 56 m, позната по злочину над недужним рударима у Другом светском рату) интересантним појавама и процесима крашке циркулације вода, изузетном флористичком и фитоценолошком разноврсношћу, богатим и разноврсним животињским светом и изванредном предеоном разноликошћу и лепотом.

Лазарев кањон је најдубљи, најдужи, најлепши, најнепроходнији и најочуванији кањон источне Србије. Налази се на источном ободу Кучајских планина, највећег крашког комплекса у Србији. Лазарева река настаје спајањем река: Демизлока, Микуљске и Појенске реке.

Лазарев кањон је дуг око 4,5 km, а дубок 350 m с леве и преко 500 m с десне стране. Најмања ширина речног корита је око 3 m.

Споменик природе „Сутеска Сиколске реке са водопадом на Мокрањској стени“

Водопад на Мокрањској стени, као и клисура, односно сутеска Сиколске реке у залеђу водопада, налазе се у побрђу Тимочке крајине, у источној Србији, око 11,5 km јужно од Неготина, у атару села Мокрање. Водопад је од центра Мокрања удаљен око 1,5 km. Одсек водопада је на око 100 m надморске висине, у подножју литице којом се завршава кратка клисура Сиколске реке.

Простор који обухвата средњи ток Сиколске реке, кратку клисуру, односно сутеску са сувом долином и водопад, представља хидролошко-морфолошки комплекс. Постоји велики број брзака и каскада са слаповима, који се на самом водопаду рачвају у више кракова. Испред одсека водопада, наилази се на бројне облике каменица и шкрапа (свих облика и стадијума старости, са отокама и без њих) насталих на стенама које штрче изнад воде.

На подручју споменика природе регистрована су два каменолома на којима се експлоатише или се експлоатисао титон-валендијски кречњак као квалитетан грађевински материјал. Један се налази на подручју села Мокрање. Други се налази непосредно поред приступног пута, педесетак метра од водопада. Овај други каменолом је мањег обима и изгледа напуштено, осим што се одатле можда повремено узимају мање количине грађевинског камена.

Сиколска река настаје од извора који су смештени на јужним и источним падинама Малог Дели Јована (693 m), а један од главних изворишних кракова полази из подножја Великог Дели Јована (973 m). Гребен Малог Дели Јована представља развође сливова Јасеничке реке, на северу, и Сиколске реке, на југу. Површина сливног подручја Сиколске реке је 114 km2, просечна надморска висина је 293 m. Средњи пад слива Сиколске реке је 104 m/km.

Управљање СП „Сутеска Сиколске реке са водопадом на Мокрањској стени“ остварује се преко Шумског газдинства „Тимочке шуме“ Бољевац.

Споменик природе „Рогот“

Споменик природе „Рогот“ налази се у централном делу Србије, Великом Поморављу, 15 km североисточно од Крагујевца, а на 3 km од Баточине, на раскршћу железничке пруге Лапово – Крагујевац и аутопута Београд – Ниш. Од аутопута Београд – Ниш, удаљен је око 1 km, а од тока Велике Мораве око 4 km.

Шумски комплекс „Рогот“ налази се у равничарском, густо насељеном подручју поред Велике Мораве и окружен је насељима: Лапово, Брзан, Доброводица, Бадњевац, Прњавор, Жировница и Баточина.

Надморска висина споменика природе износи од 107 до 111 m. Решењем из 1971. године заштићена је вештачки подигнута састојина храста лужњака укупне површине 339,14 ha. Већи део заштићене површине (314,85 ha) је под културом храста лужњака (Quercus robur) старости око 40 година са присуством стабала цера (Quercus cerris) и мањим групама стабла белог бора (Pinus silvestris) и багрема (Robinia pseudoacacia).

Простор Споменика природе „Рогот” је обрастао монодоминантном лужњаковом шумом. Најчешће се као пратеће врсте јављају: Ulmus effusa – вез, Ulmus minor – пољски брест, Populus alba – бела топола, Fraxinus angustifolia – пољски јасен, Carpinus betulus – граб, Viburnum opulus – калина, Cornus sanguinea – свиб.

Половином 20. века у Роготу су гнездиле врсте птица које су данас веома ретке и угрожене на простору Србије. Пре свега се ту ради о орлу крсташу (Aquila heliaca), орлу кликташу (Aquila pomarina) и дугорепој сови (Strix uralensis).

Данас ове врсте одсутсвују са подручја Рогота пре свега због урбанизације околног подручја и због уништавања природних станишта у околини. Подручје Рогот и данас насељавају неке заштићене врсте птица које су везане за шумска станишта и које су од значаја за заштиту с обзиром на угроженост њихових популација у Србији. Као такве треба издвојити осичара (Pernis apivorus), црну роду (Ciconia nigra), шумску сову (Strix aluco) и средњег детлића (Dendrocopos medius).

Управљање СП „Рогот“ остварује се преко Шумског газдинства „Крагујевац“ Крагујевац.

Споменик природе „Островица“

Споменик природе „Островица“ налази се у централној Србији, у Шумадији, на повијарцу који се од Рудника одваја ка северозападу. Приступ Острвици је са Ибарске магистрале, од задруге у Заграђу или са Рудничког седла локалним асфалтним путем Рудник – Варнице до подножја Островице, а одатле пешке за мање од 30 минута до врха Островице. Припада општини Горњи Милановац, катастарској општини Заграђе.

Од Београда је удаљена 120 km, од Горњег Милановца 15 km, а од места Рудник 4,5 km. Надморска висина околне благо заталасане Качерске површи је 300 – 400 m, док је висина Островице 758 m. Област Островице са својом флором и вегетацијом представља значајан тип станишта за различите животињске организме. Овде као посебно значајну врсту бележимо присуство највећег инсекта европе, природну реткост и међународно значајну и заштићену врсту врсту (IUCN – EN) степиколног зрикавца Saga pedo, чију смо малобројну популацију констатовали на гранчицама биљне врсте Centaurea stoebe.  До сада је забележено присуство 90-ак биљних таксона, али је укупан број врста на Островици свакако већи.

Специфични услови геолошке подлоге и рељефа условили су посебне типове станишта на којима су нашле услове за опстанак и егзистенцију и балканско-карпатски ендемит Рајхенбахова перуника (Iris reichenbachii), балкански ендемит мишјакиња (Minuartia hirsuta subspec. falcata) и арктички флорни елемент каменика (Saxifraga aizoon).

На врху Островице налазе се остаци истоименог средњевековног утврђења које је штитило оближње руднике сребра, бакра и олова, као и рударске насеобине. У стратешком смислу, положај Островице је био изузетно повољан – захваљујући стрмим стеновитим литицама налик на вулканску купу, тврђава је била готово неприступачна, а истовремено је омогућавала осматрање у свим правцима. У доба Српске деспотовине Островица је била најзначајнија тврђава у овој области.

Управљање СП „Островица“ остварује се преко Шумског газдинства „Крагујевац“ Крагујевац.

Споменик природе „Стабло црног бора у клисури реке Ибар“

Заштићено стабло црног бора налази се на територији Општине Краљево, на почекту Ибарске клисуре, на десној обали реке Ибар , на месту званом „Јагњило“ , КП бр. 2052 у државној својини.

Стабло се налази на кречњачком гребену површине око 30 m2, који доминира околином. Интересантног је хабитуса и заједно са спомеником чини једну целину. Представља природну реткост и споменик природе ботаничког карактера.

Управљање СП „Стабло црног бора у клисури реке Ибар“ остварује се преко делова предузећа Шумског газдинства „Столови“ Краљево.

Споменик природе „Церови код Ђушиног гроба“

Споменик природе „Церови код Ђушиног гроба“ заштићено је Решењем СО Блаце (број I-02-1/03 од 26.02.2003. год.). Овом одлуком стављају се под заштиту три стабла цера (Quercus cerris L.) као споменик природе треће категорије – значајно заштићено подручје. Заштићено подручје налази се на подручју општине Блаце, на катастарској парцели број 976, КО Придворица. Овај споеменик природе је типичан представник своје врсте (Quercus cerris L.). Стабла су велике старости, правилне и широке гранате крошње, доброг здравственог стања са јаким жилиштем са просечном старошћу од 300 до 350 година. Својим изгледом и очуваношћу доминирају простором. Стабла су велике старости, правилне и широко гранате крошње, доброг здравственог стања, са јаким жилиштем. Својим изгледом и очуваношћу доминирају простором.

Управљање СП „Церови код Ђушиног гроба“ остварује се преко делова предузећа Шумског газдинства „Топлица“ Куршумлија.

Споменик природе „Стабло домаћег ораха”

Споменик природе налази се на подручју општине Прокупље, катастарска општина Велика Плана, на катастарској парцели бр. 4315 у државној својини. Споменик природе ставља се под заштиту као типичан преставник своје врсте. Стабло је велике старости, правилне и широко гранате крошње, доброг здравственог стања са јаким жилама.

Управљање СП „Стабло домаћег ораха” остварује се преко делова предузећа Шумског газдинства „Топлица“ Куршумлија.

Споменик природе „Пећински систем Jезава“

Споменик природе пећински систем језава налази се у Источној Србији на североисточном делу планине Калафата, одн. северозападном делу Сврљишких планина, у атару села Копакојшаре. Удаљеност од Београда износи 249 km од Ниша 43 km, од Сврљига 13 km.

Пећински систем Језава је тунелски речни пећински систем проходан својим највећим делом. Значајан је као тип тунелског пећинског система развијеног у више генетских нивоа и односа вертикалне сукцесије и хоризонталне дивергенције пећинских канала. Ово је посебно изражено у врелском делу система са пет сувих улаза и једним стално потопљеним на сифону врела Језаве. У доминантном флувио красу и осамљеном красу Србије пећински систем Језава је значајан као репрезентативни пример овог типолошког и генетског односа. Посебно, вредност пећинског система Језаве се увећава тиме што се у његовој близини налази велики пећински систем Самар-Велики Пештер по чему је то редак пример у красу Србије да се два слична и независна тунелска система налазе у непосредној близини. Новија истраживања показују да је пећински систем Језаве са значајним биoлошким диверзитетом артроподске фауне, као и фосилне фауне плеистоцене и халоцене старости.

Пећински систем Језаве на врелском облуку Бугар има пет сувих пећинских улаза, од којих су три код врела Језаве, два улаза су изнад ове морфолошке целине и одговарају нивоа Збега и један понорски (шести) улаз је на пречази слепе долине понорнице Језаве са западне стране кречњачког блока у који је усечен пећински систем. Улази на облуку Бигар удаљени су од села Копајкошаре 200-250 m, док је понорски улаз на пречази Слепе долине језаве од овог врелског облука преко северне падине узвишења Равниште (609 m) и висеће суве долине удаљен око 400 m.

Управљање СП „Пећински систем језава“ остварује се преко Шумског газдинства „Ниш“ из Ниша.

Споменик природе „Црни бор-Лира”

Споменик природе налази се на подручју општине Нова Варош, катастарска општина Драглица, на катастарској парцели бр. 708 у селу Драглица у својини Радована Шуљагића. Споменик природе ставља се под заштиту као типичан представник своје врсте. Стабло је велике старости, правилне и широко гранате крошње, доброг здравственог стања са јаким жилиштем. Својим изгледом и очуваношћу доминира простором.

Управљање СП „Црни бор-Лира“ остварује се преко Шумског газдинства „Пријепоље“ из Пријепоља.

Споменик природе „Клокочевац“

Управљање СП „Клокочевац“ остварује се преко Шумског газдинства „Ужице“ из Ужица.

Споменик природе „Клокочевац“ налази се на подручју општине Косјерић, катастарске општине Дреновци.

Према Уредби о заштити Споменика природе „Клокочевац“, мешовита састојина букве, јеле са мечјом леском (Corylo colurnae-Abieti-Fagetum Gaj.) и племенитим лишћарима прашумског типа, на локалитету Ком, на планини Повлен, стављена је под заштиту као природни арборетум са 16 различитих врста дрвећа на малом простору.

Споменик природе „Клокочевац“ је природно добро од великог значаја.

Споменик природе „Стабло храста цера – Почеча“

Споменик природе „Стабло храста цера – Почеча” се налази у сеоском дворишту приватног имања породице Гавриловић. Као стабло на осами највероватније  представља остатке некадашње шумске заједнице (Quercetum fraineto – cerris). Стабло је под заштитом већ 30 година.

Крошња стабла пречника 24 m прекрива једним делом шљивик испод кога је после урода семена дошло до појаве подмлатка, док је у делу где крошња прекрива површину на којој се налазе помоћни објекти је без подмлатка као и без травнате вегетације. Храст – цер има естетску вредност и својим димензијама, старошћу и уклапањем у пејзаж заједно представља праву природну реткост и Споменик природе ботаничког карактера.

Управљање СП „Стабло храста  цера – Почеча“ остварује се преко Шумског газдинства „Ужице“ из Ужица.

Споменик природе „Храст лужњак – Љутице”

Споменик природе „Храст лужњак – Љутице” се налази на територији Општине Пожега, катастарска општина Тврдићи, на међи катастарских парцела број 74/1 и 75/2 у приватном власништву. Под спомеником природе „Храст лужњак – Љутице” се подразумева стабло храста лужњака и припадајући простор. Границу овог простора на терену чини пројекција његове крошње.

Мерена су два унакрсна пречника крошње чија средња вредност износи 25,50 m, чиме је одређена граница природног добра. Споменик природе се налази на међи две парцеле и представља остатке некада широко распрострањених шума (Quercetum-Fraxinetum serbicum).

Управљање СП „Храст лужњак – Љутице“ остварује се преко Шумског газдинства „Ужице“ из Ужице.

Споменик природе „Храст лужњак – Беле Воде”

Споменик природе „Храст лужњак – Беле Воде” се налази на територији Општине Пожега, катастарска општина Глумач, на катастарској парцели број 1213/1 у приватном власништву, у долини реке Скрапеж на месту званом Беле Воде.

Природно добро представља стабло храста лужњака (Quercus robur L.) под називом „Стабло храста лужњака – Беле Воде” које је сврстано у I категорију заштите.

Под спомеником природе „Храст лужњак – Беле Воде“ се подразумева стабло храста лужњака и припадајући простор. Границу овог простора на терену чини пројекција његове крошње. Надморска висина износи 320 m. Мерена су два унакрсна пречника крошње чија средња вредност износи 26 m, чиме је одређена граница природног добра.

Управљање СП „Храст лужњак – Беле Воде“ остварује се преко Шумског газдинства „Ужице“ из Ужица.

Споменик природе „Бојчинска шума“

Заштићено подручје „Бојчинска шума“ налази се на територији Града Београда, градска општина Сурчин, катастарска општина Прогар.

„Бојчинска шума“ проглашено је за заштићено подручје ради очувања и унапређења примарних предеоних вредности и пејзажних обележја, разноврсности облика и појава геонаслеђа, богатства животињског и биљног света и станишта, квалитета вода, земљишта и шума, неговања традиционалних и историјских вредности, као и стварања услова за одрживи развој рекреативних и туристичких садржаја и контролисане пољопривреде, односно планско уређење и коришћење простора.

Једна од највећих вредности Споменика природе „Бојчинска шума“ је специфична оаза храста лужњака као заостали фрагмент некада огромних старих низијско-мочварних шума. Добро склопљене и развијене заједнице лужњака различитих старосних доби и учешће других, углавном стаблимичних, примешаних врста најчешће граба и пољског јасена, су темељи аутентичности овог природног добра.

Богатство флоре и фауне чини: 185 евидентираних биљних врста (од тога 15 биљних врста имају статус заштићених и строго заштићених врста), 165 врста гљива, 60 врста сисара, 108 врста птица, 10 врста водоземаца и гмизаваца и 93 врсте инсеката.

За време првог светског рата, мештани околних села налазили су склониште у Бојчинској шуми. У периоду између два рата, односно до 1934. године, шума Бојчин је ловиште краља Александра Карађорђевића. За време Другог светског рата Бојчинска шума се формира у веома значјан политички, војни и економски центар.

На споменику који се налази у централном делу Бојчинске шуме и који је подигнут од стране Удружења бораца 1963. године, пише: „Овај део шуме од лета 1942. године до ослобођења служио је као стални бивак партизанских штабова и јединица, а у исто време биле земунице „партизанске базе“ и осматрачнице пограничне партизанске чете I Сремског одреда.“

Управљање СП „Бојчинска шума“ остварује се преко Шумског газдинства „Београд“ из Београда.

Споменик природе „Липовичка шума – Дуги рт“

Заштићено подручје „Липовичка шума-Дуги рт“ налази се на територији Града Београда, градске општине Барајево и Чукарица, катастарских општина Барајево и Чукарица.

Према Решењу о проглашењу заштићеног подручја „Липовичка шума – Дуги рт“, природно добро „Липовичка шума – Дуги рт“ проглашено је за заштићено подручје због значајних просторних функција, положаја и очуваности вегетационе и хидролошке структуре, биоеколошких вредности комплекса под шумом, очувања станишта разноврсности флоре и фауне, очувања визуелног контраста простора, као и стварања услова за одрживи развој рекреативних, туристичких, културних и научно-истраживачких садржаја, односно планског уређења и коришћења простора.

Заштићено подручје представља мањи „срцолики“ део компактног шумског комплекса Липовичке шуме, специфично морфолошко и хидрографско наслеђе препознатљиво по узвишењу Дуги рт између изворишних кракова Сремачке реке у амбијенту очуваних храстових шума, са локалитетима настањеним прилично разноврсним заштићеним врстама флоре и фауне. О флористичком богатству говори присуство близу 100 врста васкуларне флоре, што значи да овај мали простор настањује око 5% укупне флоре Србије (од тога је 13 врста заштићено а једна се налази на међународној листи дивље флоре и фауне). У фауни Липовичке шуме посебно је вредна и значајна орнитофауна са 68 врста птица (45 су строго заштићене и 15 заштићених). Од сисара су посебно атрактивни срна, дивља свиња и једна врста воденог сисара – водена волухарица забележена у кориту Сремачке реке. И у фауни водоземаца значајнији репродуктивни центар представља корито Сремачке реке у коме су ређи представници зелена крастава жаба, зелембаћ, зидни гуштер и обични смук. Све ове врсте су обухваћене заштитом и на међународном нивоу.

Управљање СП „Липовичка шума-Дуги рт“ остварује се преко Шумског газдинства „Београд“ из Београда.

Споменик природе „Шума Кошутњак“

Заштићено подручје „Шума Кошутњак“ налази се на територији Града Београда, градске општине Раковица и Чукарица, катастарских општина Стара Раковица и Чукарица.

Према Решењу о проглашењу заштићеног подручја „Шума Кошутњак“, природно добро „Шума Кошутњак“ проглашено је за заштићено подручје због значајних просторних функција и биоеколошких вредности комплекса под шумском вегетацијом и ради очувања станишта разноврсне фауне сисара, птица, инсеката, гмизаваца и водоземаца, као и објеката геолошког наслеђа који имају карактер природних реткости и велики значај за проучавање геолошке историје Београда.

Шума Кошутњак је просторни сегмент средње градске зоне Београда. У времену пренасељености градске зоне и прекомерне изградње објеката различите намене, шума Кошутњак својом диспозицијом у урбаном ткиву Београда, важном улогом у повезивању система зеленила града и оставрењем биоеколошких функција, има велики значај у очувању животне средине.

Значајни објекти са аспекта заштите културних добара су: Хајдучка чесма у Кошутњаку (уређена у доба кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића), чесма кнеза Милоша у Кошутњаку (подигнута 1859. године), ловачка кућа кнеза Михаила (саграђена 60-тих година XIX века, као једноспратна грађевина са богато резбареним тремом и овај објекат је сачуван и данас је у функцији као дечији вртић), шумарева кућа (уз резерват дивљачи у Кошутњаку у XIX веку је саграђена шумарева кућа. Године 1891. године у тој кући почела је са радом Прва окружна шумска управа Србије), место погибије кнеза Михаила Обреновића (на дан 29. маја 1868. године у поподневној шетњи убијен је из заседе кнез Михаило М. Обреновић и три године након погибије место је обележено).

Управљање СП „Шума Кошутњак“ остварује се преко Шумског газдинства „Београд“ из Београда.

Споменик природе „Прерасти у кањону Вратне“

Управљање СП „Прерасти у кањону Вратне“ остварује се преко Шумског газдинства „Тимочке шуме“ из Бољевца.

Споменик природе „Прерасти у кањону Вратне“ налази се на подручју општине Неготин, катастарске општине Јабуковац и Вратна.

Према Уредби о проглашењу Споменика природе „Прерасти у кањону Вратне“, геоморфолошки феномен, Прерасти у кањону Вратне, који се налазе у источној Србији, проглашен је за заштићено подручје од националног односно изузетног значаја.

Споменик природе „Прерасти у кањону Вратне“ представља јединствен облик подземне и површинске крашке морфологије настао локалним понирањем речног тока и урушавањем делова таванице речне пећине. Над реком Вратном, на дужини од 3 km, формирана су три природна камена моста – прерасти: Сува прераст, Велика прераст и Мала прераст.

Подручје Споменика природе „Прерасти у кањону Вратне“ стављено је под заштиту ради очувања специфичне шумске вегетације односно мешовитог сложеног састава који карактерише присуство терцијарних и ендемореликтних врста, као и изузетне разноврсности фауне.

Споменик природе „Промуклица“

Управљање СП „Промуклица“ остварује се преко Шумског газдинства „Шумарство“ из Рашке.

Споменик природе „Промуклица“ налази се на подручју општине Тутин, катастарске општине Островица и Добри Дуб.

Према Уредби о проглашењу Споменика природе „Промуклица“, интермитентни извор Промуклица који се налази у западној Србији, проглашен је за заштићено подручје од националног односно изузетног значаја.

Споменик природе „Промуклица“ стављен је под заштиту како би се очувала разноликост хидролошких и морфолошких облика сконцентрисаних на релативно малом простору, уз изузетну појаву извора са специфичним начином појављивања, што чини овај комплекс јединственим у Србији.

Споменик природе „Црни бор у Црноштици“

Споменик природе „Црни бор у Црноштици“ налази се у југоисточној Србији, на територији општине Босилеград у Пчињском округу, село Црноштица на КП број  558/2, КО Црноштица, у својини Православне цркве „Свети Никола“ Црноштица, део 1/1. Налази се на надморској висини од 930 m.

Заштита се проглашава ради очувања дендролошке и хортикултурне вредности стабла црног бора, његове аутентичности, интегралности, пејзажне атрактивности, старости, димензија и очуваности, као вредног елемента пејзажне структуре села Црноштице.

Управљање СП „Црни бор у Црноштици“ остварује се преко Шумског газдинства „Врање“ из Врања.

Споменик природе „Црни бор у Петковској махали”

Споменик природе се налази у југоисточној Србији, на територији општине Босилеград, у Пчињском округу, село Црноштица, на кп. бр. 1823, КО Црноштица, у својини је Републике Србије, Месна канцеларија Црноштица. Налази се на надморској висини од 1150 m. Од Београда је удаљено 400 km, од Ниша 170 km и 13 km од Босилеграда. Стабло црног бора (Pinus nigra Arn.) које се налази у Петковској махали, село Црноштица, општина Босилеград, проглашава се заштићеним подручјем под називом Споменик природе „Црни бор у Петковској махали“ и сврстава у III (трећу) категорију заштите заштићено подручје локалног значаја. Заштита се проглашава ради очувања дендролошке и хортикултуралне вредности стабла црног бора, његове аутентичности, интегралности, пејзажне атрактивности, старости, димензија и очуваности, као вредног елемента пејзажне структуре села Црноштице.

Управљање СП „Црни бор у Петковској махали“ остварује се преко Шумског газдинства „Врање“ из Врања.

Споменик природе „Борачки крш”

Споменик природе се налази у југозападној Шумадији између Рудничких, Котленичких и Гледићких планина на територији општине Кнић и обухвата катастарску општину Борач.

Према Уредби о проглашењу Споменик природе „Борачки крш”, стављен је под заштиту како би се: очували репрезентативни примери стубасто лучених кварцлатита, који представљају изузетну геолошку и геоморфолошку вредност због свог степена очуваности након дуготрајне ерозије и ексхумације; очувале комбинације различитих геолошких, географских и микроклиматских околности које су допринеле да се на овом подручју развије карактеристична флора и фауна, од којих су многе врсте заштићене на основу националног законодавства; очувала значајно културно – историјска целина која се развијала у комбинацији са природним вредностима; очувао висок ниво квалитета предела.

Укупна површина Споменика природе „Борачки крш” износи 68,22 hа, од чега је 54,35 hа (79,67%) у државном власништву, 12,89 hа (18,89%) у приватном власништву, а 0,98 hа (1,43%) у другим облицима својине.

Управљање СП „Борачки крш“ остварује се преко Шумског газдинства „Крагујевац“ из Крагујевца.

Споменик природе „Долина потока Бигар“

Споменик природе „Долина потока Бигар“ налази се на подручју општине Књажевац, катастарске општине Стањинац и општине Пирот, катастарске општине Базовик.

Према Уредби о проглашењу Споменика природе „Долина потока Бигар“, подручје Долина потока Бигар, проглашен је за заштићено подручје регионалног односно великог значаја.

Споменик природе „Долина потока Бигар“ стављен је под заштиту ради очувања геоморфолошких и хидролошких вредности, снажног крашког врела, потока Бигар са слаповима и језерима у чијој долини се налази највећа акумулaција бигра у Србији са импресивним водопадом пред ушћем у Стањанску реку.

Управљање СП „Долина потока Бигар“ остварује се преко Шумског газдинства „Тимочке шуме“ из Бољевца.

Споменик природе „Тупижничка леденица“

Управљање СП „Тупижничка леденица“ остварује се преко Шумског газдинства „Тимочке шуме“ из Бољевца.

Споменик природе „Тупижничка леденица” налази се на територији општине Књажевац, односно КО Кожељ, у државној својини. Споменик природе ,,Тупижничка леденица“ стављен је под заштиту због јединствених, репрезентативних геоморфолошких, геолошких, хидрографских, ботаничких и/или других обележја, као и људским радом формирана ботаничка вредност од научног, естетског, културног или образовног значаја.

Тупижничка леденица је најпознатији спелеолошки објекат планине Тупижнице. Народ овог краја познаје овај објекат и доживљава га као своју природну знаменитост и реткост. Тупужничка леденица је крашка јама сложених морфолошких, генетских и еволутивних одлика. У климатском погледу припада хладном спелеолошком објекту типа статичке леденице. Значајна је као редак и азонални пример објекта типа леденице у красу Карпато-балканских планина источне Србије.

Споменик природе „Пећински систем Самар“

Пећински систем Самар налази се у источној Србији у североисточном делу планине Калафат (839 m). На територија општине Сврљиг, атар села Копајкошара.

Ова планина се издваја и као северозападни део Сврљишких планина у оквиру планинског система Карпато-балканида источне Србије. Пећински систем је лоциран у североисточном делу Калафата непосредно испред дела где се ова планина директно морфолошки везује за планине Девицу (1187 m) на северу и Тресибабу (809 m) на истоку. Предео овог морфолошког контакта одговара сложеној преседлини Ветрила (546 m) која је спој Топоничког басена на западу, као секундарног и ободног дела простране Јужноморавске удолине, и Сврљишке котлине са Варошким проширењем на истоку.

Пећински систем Самар је велики и проходни тунелски пећински систем флувио-крашког типа у осамљеном красу. Пећински систем је развијен у два нивоа проходних канала и са једним стално потопљеним нивоом подземне крашке циркулације. У овом спелеолошком објекту досада је истражено 3.829 m подземних канала. У флувио-красу Србије ово је репрезентативан примар пећинског система са више нивоа пећинских канала. Пећински систем Самар је један од 10 најзначајнијих пећина у Србији. Овај подземни облик рељефа је значајан и као станиште више ретких и ендемичних врста животиња и инсеката. У пећини је откривено више фосилних налаза животиња из плеистоцена и холоцена.

Управљање СП „Пећински систем Самар“ остварује се преко Шумског газдинства „Ниш“ из Ниша.