Парк природе је подручје добро очуваних природних вредности са претежно очуваним природним екосистемима и живописним пејсажима, намењено очувању укупне геолошке, биолошке и предеоне разноврсности, као и задовољењу научних, образовних, духовних, естетских, културних, туристичких, здравствено – рекреативних потреба и осталих делатности усклађених са традиционалним начином живота и начелима одрживог развоја (члан 34 Закона о заштити природе „Сл. гл. РС“, број 36/09, 88/10, 91/10 – исправка 14/16 и 95/18 – др. закон).
Парком природе управља ЈП „Србијашуме“ преко РЈ „Парк природе Стара планина“, односно шумских газдинстава „Тимочке шуме“ – Бољевац и „Пирот“ – Пирот.
Парк природе „Стара планина” чине делови територије града Зајечара и општина Књажевац, Пирот и Димитровград, а укупне површине 114.332 ha, од чега је 61.395 ha у државној својини и 52.937 ha у приватној и другим облицима својине.
Стара планина проглашена је за Парк природе (1997. године) као подручје изузетно вредно са становишта разноврсности биљног и животињског света и њихових заједница, те геоморфолошких, геолошких, хидролошких и хидрогеолошких особености и појава, у којем је присутан традиционални облик живота и културних добара.
Парк природе „Стара планина” је стављен се под заштиту да би се, у интересу науке, образовања и унапређења културе и одрживог привредног и демографског развоја, очували: изузетна разноврсност дивљег биљног и животињског света, коју чини 1.200 врста и подврста виших биљака, међу којима је 115 ендемичних врста, 40 врста које представљају природне реткости Србије, 50 врста које се налазе на списку угрожене европске флоре (међу којима су неке које су сврстане у категорију критично угрожених, као што су мужица, пречица, бор кривуљ, росуља и друге), 52 шумске, жбунасте и зељасте биљне заједнице, 150 врста гнездарица међу 200 врста птица које углавном престављају природне реткости Србије (међу којима су и посебно значајне ретке и угрожене врсте, као што су риђи мишар, сури орао, степски соко, сиви соко, велики тетреб, прдавац, планински жалар, ушата шева, жутокљуна галица, мала мухарица, дрозд камењар и друге), 30 врста сисара (међу којима је 20 врста које представљају природне реткости или су угрожене врсте, као што су снежна и риђа волухарица, текуница, рис, медвед, слепо куче, велики сиви пух, пух лешникар и друге), 6 врста водоземаца, 12 врста гмизаваца (међу којима је и ретка врста живородног гуштера), 26 врста риба, велики број маховина, лишајева, гљива и инсеката, чији број није коначно утврђен, аутохтоне расе и сорте домаћих животиња и биљних култура; места која изражавају изузетну геолошку разноврсност подручја, као што су одређени облици рељефа, посебне појаве површинских и подземних вода и формације стена које су структурно, палеонтолошки, стратиграфски и минералошки значајне; лепота и разноликост предела; културне вредности које су представљене средњовековним манастирима и другим непокретним културним добрима.
Геолошка грађа Старе планине указује на то да су се дејством ендогених и егзогених сила збивали различити морфолошки процеси, првенствено флувијалне и крашке ерозије који су довели до формирања генетски разноврсних рељефних обележја. Као објекти геоморфолошких наслеђа издвајају се: Долина потока Бигар, локалитет Бабин зуб где се налази највећа група зубова и остењака у крупнозрним кварсевитим пешчарима, укљештени меандри Темштице у клисури дубокој 160-260 m са бројним скулптурама остењака у црвеним пешчарима и клисура Владикине плоче, реке Височице, између Рсоваца и Паклештице, са истоименим пећинским системом.
Споменичко наслеђе Старе планине, као одраз духовности и трагова живљења становништва, огледа се у присуству трагова праисторијских, античких и римских остатака; касносредњевековним манастирским целинама (са архитектуром, сликарством и непосредним окружењем јединственим за шире подручје); многобројности појединачних сакралних објеката (подигнутих већином крајем XIX и почетком XX века, на темељима старијих светилишта); многобројним етнообјектима: куће, плевње, амбари и др са карактеристичним архитектонским склопом за ово подручје, који датирају с краја XIX и почетка XX века.
Управљање Парком природе „Голија“ врши ЈП „Србијашуме“ преко Радне јединице Парк природе „Голија“, односно преко шумских газдинстава ШГ „Голија“ – Ивањица, ШГ „Шумарство“ – Рашка и ШГ „Столови“ – Краљево.
По лепоти и разноврсности пејсажа, као и очуваности изворних, природних и културних вредности, једна је од најпривлачнијих планина у Србији, због чега је 2001. године стављена под заштиту као Парк природе „Голија“, површине 75.183 ha. Након извршене ревизије Влада републике Србије донела је Уредбу о проглашењу ПП „Голија“ („Службени гласник РС“, број 88/24) чија је укупна површина 75.838,94 ha.
Парк природе „Голијаˮ, ставља се под заштиту у циљу заштите и очувања, великог броја извора, река и потока са веома чистом планинском водом; најживописнијих клисура Студенице и Изубре; две активне монашке испоснице; аутохтоних шумских заједница, три водопада, бројних слапова и букова; тресава и језера, од којих су највећа Кошаниново и Дајићко језеро.
У Парку природе „Голијаˮ, нарочито су заступљене букове шуме, мешовите лишћарско – четинарске шуме и чисте смрчеве шуме. Неки делови ових шума имају карактер прашуме. Осим планинског јавора (Acer heldreichii) који овде гради своје најлепше и најочуваније лишћарске и лишћарско-четинарске шуме у Србији, ову планину насељава још око 515 биљних врста, од којих су многе реликтног или ендемичног карактера (Geum molle, Hedera helix, Ilex aquifolium, Ostrya carpinifolia, Aremonia agrimonoides, Asarum europaeum, Tamus communis, Trollius eurpaeus и др.).
Утврђено је присуство 29 врста из фамилије орхидеја што је 50% од укупног броја који се односи на Западну Србију. Орхидеје (Epipactis leptochila subsp. Neglecta) и (Dactylorhiza fuchsii) пронађени на Голији су нови таксони за флору Србије.
Посебан значај флори неког подручја дају ендемичне и реликтне врсте. На Голији је забележено 56 ендемита и 35 реликата.
Јужне планинске стране планине, као и подгорине, обрасле су пространим ливадама и пашњацима. У смрчевом појасу очувале су се тресаве, као специфични и осетљиви екосистеми.
Значајни ботанички локалитети су: Дајићко језеро, Кошанинова језера, Тресава на Белим водама, Палеж, Јанков камен, Љуте ливаде, Влашки мост, Каралићи, Изубра, Бојево брдо, Девојачка вода, Одвраћеница, Бисер вода-Врањи крш-Лиса-Борје.
Парк природе „Голијаˮ, стално или повремено настањује 53 врсте сисара, што тренутно чини око 50% врста које су до сада на било који начин регистроване на територији Србије. Поред бројних врста сисара, као што су слепо куче (Spalax leucodon), медвед (Ursus arctos), вук (Canis lupus) или лисица (Vulpes vulpes), Парк природе „Голијаˮ насељава и 145 значајних врста птица: мала сова (Glaucidium passerinum), гаћаста кукумавка (Aegolius funereus), камељарка (Aquila chrysaetos), сиви соко (Falco peregrinus), тропрсти детлић (Picoides tridactylus), планински детлић (Dendrocopos leucotos) и др.
Посебна културно-историјска вредност Голије је манастир Студеница, основан крајем XII века, као главна задужбина родоначелника династије Немањића, Стефана Немање, да би временом постао најзначајнији духовни центар нове српске средњовековне државе и има највећи утицај на друштвени и културни развој земље. Често је разаран и наново обнављан. У XII и XIII веку у комплексу манастира се налазило 13 цркава са пратећим објектима, од којих су до данас остале очуване две: Богородична црква и црква Св. Јоакима и Ане. Манастир Студеница, неспорно, једна је од највреднијих грађевина у стваралаштву српског народа и једно од најзначајнијих средишта средњовековних збивања, дуже од 20 година својим вредностима прелази границе наше државе и налази се на UNESCO Листи светске вредне културне и природне баштине (од 1986. године)..
Манастир Градац, подигнут 1268. године, задужбина је краљице Јелене Анжујске, принцезе француског порекла и жене краља Уроша. Чињеница што је ова образована жена провела животни век на српском двору имала је широког утицаја на образовање и културу. При манастиру је основала прву девојачку школу у којој су се образовале српске племкиње. Предања и записи говоре о томе да је краљ Урош I наложио садњу јоргована дуж обале Ибра, да би се улепшао предео у част краљице Јелене. Тиме се и данас објашњава присуство јоргована у клисури реке Ибар.
Део Парка природе „Голија” (53.804 hа) са својим природним и створеним вредностима испунио је у потпуности критеријуме за номиновање за резерват биосфере по програму човек и биосфера (МAB). Одлуком Међународног координационог савета за UNESCO MAB програм, септембра 2001. године, Резерват биосфере „Голија-Студеница” проглашен је за први резерват биосфере у Србији и постао је део UNESCO светске мреже резервата биосфере. Очуваност природе са великим бројем биљних и животињских врста, од којих су посебно значајне бројне ендемичне и реликтне врсте, као и присуство манастира Студенице који је од 1986. године на листи светске баштине (World Hеritage), основа су за проглашење резервата.
Резервати биосфере су подручја копнених и обалских/морских екосистема који су међународно признати UNESCO MAB програмa и они треба да разреше једно од најважнијих питања са којима се свет данас суочава: како помирити очување биодиверзитета са потребом за економским и друштвеним развојем и одржавањем припадајућих културних вредности. Ефикасан резерват биосфере подразумева заједничко деловање стручњака за природне и друштвене науке, група за очување и развој заштићених подручја, институција надлежних за управљање резерватом и локалне заједнице.
На заштићеном подручју приоритетна Натура 2000 станишта представљају шуме црне јове, сиве јове и црнoг бoра, а ЕМЕРАЛД станишта чине шуме: црне јове, сиве јове, китњака, цера, китњака и цера и планинске букве. Парк природе „Голијаˮ налази се у обухвату еколошке мреже Републике Србије – еколошки значајног подручја „Голија” (наведено под бр. 72 у прилогу 1. Уредбе о еколошкој мрежи „Службени гласник РСˮ, број 102/10), Емералд еколошке мреже (Емералд подручје „Голија”, са класификационим кодом „RS0000030”), међународно и национално значајног подручја за птице (IBA подручје „Голија”, са класификационим кодом „RS029IBA”), међународно значајног подручја за биљке (IPA подручје „Голија”), као и одабраног подручја за дневне лептире (РВА подручје „Голија 09”).
Парком природе управља ЈП „Србијашуме“, Шумско газдинство „Ниш“, Шумска управа „Ниш-Бела Паланка“.
Подручје Сићевачке клисуре налази се у југоисточном делу Србије, обухвата делове подручје општина Ниш и Бела Паланка, укупне површине 7.746 ha, од чега на подручју општине Ниш 5.559 ha, а 2.187 ha на подручју општине Бела Паланка.
Парк природе „Сићевачка клисура“ стављен је под заштиту као подручје изузетне биолошке разноврсности и станиште или боравиште великог броја ендемичних, ендемореликтних, реликтних и ретких врста биљака и животиња, као особени пример појаве и међудејства геолошких, геоморфолошких и хидролошких процеса и као предео изражених обележја природне лепоте и успешног споја природе, људских традиционалних делатности и градитељства и културно-историјских споменика.
Најатрактивнији део клисуре је грандиозни Градиштански кањон са тесно склопљеним странама, које највећим делом чине вертикалне, степенасто одсечене камене литице. Ширина кањона при дну се углавном своди на речно корито Нишаве. Управо на овим литицама се гнезди један од последњих парова сувог орла у Србији. На излазу из кањона се налази узвишење Облик. Значајно је јер се још само на њему и Јелашничкој клисури налази заједничко станиште два терцијарна реликта и балканска ендемита, српске рамонде (Ramonda serbica) и Наталијине рамонде (Ramonda nathaliae).
Биљне врсте које се још срећу у клисури су жалфија (Salvia officinalis) чије је ово највеће и најсеверније налазиште, кошутица или жутилица (Coronilla emerusс L.), субмедитеранска врста ретка у Србији, дивљи јоргован (Syringa vulgaris), седефче (Ryta graveolens), мечја леска (Corylus colurna), дивља вишња, итд..
Управљање ПП „Златибор“ остварује се преко делова предузећа шумских газдинства „Ужице“ Ужице и „Пријепоље“ Пријепоље.
Злaтибор је стављен под заштиту да би се очували геоморфолошки и хидролошки феномени изразито дисецираних терена, са маркантним долинама кањонског и клисурастог типа, очуваним екосистемима – посебно разноврсном и специфичном вегетацијом камењара и стена серпентинских клисура, борових шума, ретких и угрожених животињских врста, као и изузетно значајног и добро очуваног споменичког и етно наслеђа.
Парк природе „Златибор“ налази се на територији општина: Чајетина, Ужице, Нова Варош и Прибој, на укупној површини од 41.923,26 ha.
У флористичком смислу, посебну вредност представљају ендемичне и реликтне, односно ретке и угрожене врсте васкуларне флоре. Специфичност флоре и вегетације је пре свега условљена утицајем серпентинске геолошке подлоге, па се на овом подручју налазе станишта бројних ретких и угрожених биљних врста – од укупно 1.044, 226 имају национални и међународни значај, 34 врсте су у категорији строго заштићених, а 112 таксона у категорији заштићених врста. На „Прелиминарној Црвеној листи флоре Србије“ налази се 80 таксона. Највећи број ендемита спада у групу балканских ендемита. Присутни су и субендемични таксони који се, осим на Балканском полуострву, јављају и у суседним регионима. У флори целокупног простора констатовано је 76 ендемичних таксона.
На подручју планине Златибор доминирају аутохтоне шуме црног бора и мешовите шуме црног и белог бора, које су сврстане у приоритетна Natura 2000 станишта. Такође, присутне су строго заштићене врсте – муника (Pinus heldreichii) и заштићене врсте клокочика (Staphylea pinnata), дрен (Cornus mas), хадучка опута (Daphne blagayana) и бреза (Betula pendula).
Са Прелиминарног списка врста за Црвену листу кичмењака Србије (Васић и сар., 1990-1991) на овом подручју су од рибљих врста присутне младица, поточна пастрмка и бркица. Посебно је значајна врста вијуница, јер представља строго заштићену врсту.
Забележено је присуство укупно 18 врста водоземаца и гмизаваца, што чини 38,30% од укупног броја врста које насељавају територију Републике Србије
Због великог богатства и разноврсности, подручје Златибора је увршћено у одабрана подручја за дневне лептире (PBA-Prime Butterfly Areas) (Jakšić, 2008). Ово одабрано подручје (PBA) представља станиште значајних популација следећих врста лептира Lycaena dispar, Pseudophilotes vicrama, Scoliantides orion, Glaucopsyche alexis, Erebia medusa.
На заштићеном подручју до сада је забележено присуство око 154 врсте птица, што подручје Златибора са пуним правом сврстава у попис подручја за птице од изузетног националног значаја (IBAnac-68). На Златибору живи 42% од свих до сада регистрованих врста у Србији, од тога 127 врста су строго заштићене, док је 27 врста заштићено.
Заштићено подручје стално или повремено настањује 38 врста сисара, што тренутно чини 40% врста које су до сада на било који начин регистроване на територији Србије.
У укупној разноврсности геолошке грађе и геоморфолошких облика рељефа, издвајају се посебне вредности – објекти геонаслеђа којих је на простору Златиборске висоравни евидентирано 37 и то: 17 геоморфолошких, 9 спелеолошких, 3 архитектонско-петролошка и 8 геолошких објеката.
О хидролошком богатству и разноврсности заштићеног подручја сведочи велики број репрезентативних водних појава: река, језера, водопада, слапова и извора. Једно од највреднијих подручја је свакако кањонска долина реке Увац са бројним долинским меандрима, чије су воде, према постојећим индикаторима, у првој класи квалитета. На Листи објеката хидролошког наслеђа Србије, на простору планине Златибор, евидентирано је шест објеката.
Посебну лепоту и препознатљивост заштићеном подручју даје традиционалан начин живота у старовлашком типу насеља, са дводелном брвнаром – колибом, као основним грађевинским обликом. Основну вредност представљају и утврђена непокретна културна добра: Црква брвнара у Доњој Јабланици, Црква брвнара у Доброселци и Манастирски комплекс Увац, као и неколико евидентираних добара.
Управљање Парком природе „Радан“ се врши преко делова предузећа, односно Шумског газдинства „Топлица“ – Куршумлија и „Шума“ Лесковац.
Парк природе „Радан“ налази се на територији општине Куршумлија, Бојник, Лебане, Медвеђа и Прокупље, укупне површине 41.312,66 ha од чега је у државној својини 17.580,33 ha (42,56%) и у приватној својини 23.719,84 ha, (57,44%).
Парк природе ,,Радан“ стављен је под заштиту да би се, у интересу науке, образовања и унапређења културе и одрживог привредног и демографског развоја, очували изузетна разноврсност дивљег биљног и животињског света.
Флора подручја Радана броји 751 биљних врста из 91 фамилије и 369 родова, што представља око 10% флоре Балканског полуострва и око 22% флоре Србије. Од укупног броја биљних врста, колико је до сада забележено у флори Радана, 26 се могу подвести под неку категорију угрожености.
Од присутних врста риба на простору Радана од значаја су поточна пастрмка (Salmo trutta), двопругаста уклија (Alburnoides bipunctatus), поточна мрена (Barbus balcanicus), кркуша (Gobio gobio), клен (Leuciscus cephalus), вијун (Cobitis taenia) и гргеч (Perca fluviatilis).
Подручје Радана се одликује релативно великим богатством птица од 107 врста или око 30 % од укупног броја врста птица Србије. Посебан значај је у присуству веома ретких или угрожених врста врста птица гнездарица које су од међународног и националног значаја заштите. Забележено је 97 врста гнездарица (станарица и селица) или 40% гнездарица Србије, као што су нпр. црна рода Ciconia nigra, орао кликташ Aquila pomarina, сури орао A. chrysaetos, патуљасти орао Hieraaetus pennatus, сиви соко Falco peregrinus, прдавац Crex crex, буљина Bubo bubo, легањ Caprimulgus europaeus, Lanius senator и др.).
Фауна сисара има све карактеристике типичне фауне европских листопадних, мешовитих и четинарских шума, чини је најмање 45 врста углавном везане за различите типове шумских станишта. Такође, што је карактеристично и за друге географске целине у централном делу Србије, на специфичним стаништима степског типа, јављају се и неки типични степски фаунистички елементи (зец, пољска волухарица, слепо куче, ласица). Посебно је значајан налаз ендемичне врсте – македонске волухарице (M. felteni) и шареног твора (V. peregusna).
На ширем простору Радана налази се више десетина објеката споменичког наслеђа који су специфични по времену настанка, степену очуваности и уметничким вредностима. Међу овим објектима су архелошко налазиште Царичин град (Лебане), Штурац; црквиште Голубовац (Бојник), Ивање; остаци цркве Огњене Марије (Бојник), Боринце; Марино кале (Бојник), Магаш; црква Св. Лазара (Куршумлија, Пролом).
WEB презентацију ПП „Радан“ можете погледати овде.
Птице ПП „Радан“ можете преузети овде.
Управљање Парком природе „Велики Јастребац“ врши ЈП „Србијашуме“ преко Шумских газдинства: „Топлица“, Куршумлија, „Расина“ Крушевац и „Ниш“, Ниш.
Парк природе „Велики Јастребац”, налази се на територији градова Крушевац на површини од 20.033,84 ha (51,14%) (КО Гркљане, Јабланица, Витановац, Наупаре, Буковица, Ломница, Буци, Трмчаре, Слатина, Сеземче, Петина, Здравиње, Беласица, Мала река, Рлица, Срндаље, Рибаре, Бољевац и Росица) и Прокупље на површини од 7.016,37 ha (17,91%) (КО Џигољ, Микуловац, Горња Речица, Велика Плана, Горња Бресница и Здравиње) и општина Блаце на површини од 8.480,59 ha (21,65%) (КО Горња Јошаница, Претрешња, Придворица, Качапор, Врбовац и Попова) и Алексинац на површини од 3.644,95 ha (9,30%) (КО Вукања). Површина Парка природе „Велики Јастребац” износи 39.175,76 hа, од чега је у државној својини 27.475,35 hа (70,13 %), у приватној својини 10.409,12 hа (26,57 %) и у другим облицима својине 1.291,28 hа (3,30 %). На подручју Парка природе „Велики Јастребац” утврђују се режими заштите I, II и III степена заштите. Режим заштите I степена обухвата површину од 1.496,24 ha, односно 3,82% површине, режим заштите II степена, обухвата површину 16.307,26 ha, односно 41,63 %, а режим заштите III степена је укупне површине од 21.372,01 ha, односно 54,55 %.
Парк природе „Велики Јастребац” стављен је под заштиту ради очувања састојина шума планинског јавора (Aceretum heldeichii) већином прашумског типа, које су окружене шумама планинског јавора са буквом (Aceri heldreichii – Fagetum), а око којих су распоређене шуме у којима доминира лишћарска вегетација, односно вредан појас букових шума, брезове шуме (Betuletum pendulae), буково-јелове шуме (Abieti-Fagetum moesiacae), шуме букве, граба и племенитих лишћара (Aceri – Carpini – Fagetum moesiace montanum), као и различити типови храстових шума у нижим деловима планина, првенствено шуме китњака и цера (Quercetum petraeae-cerridis).
На подручју Парка природе „Велики Јастебацˮ евидентирано је укупно десет строго заштићених и 57 заштићених биљних врста, десет строго заштићених и 18 заштићених врста гљива, 84 строго заштићених и 14 заштићених врста птица, једна строго заштићена и пет заштићених врста ихтиофауне, једна строго заштићена врста рака, девет строго заштићених и једна заштићена врста водоземаца, шест строго заштићених и две заштићене врсте гмизаваца и 28 строго заштићених и пет заштићених врста ентомофауне. Ово подручје настањује око 33 врстe сисара, међу којима нема ендемичних ни реликтних таксона.
По хидрографским карактеристикама Парк природе „Велики Јастребацˮ има разгранату мрежу водених токова, које отичу ка сливовима Јужне Мораве, Топлице и Расине. Развође на Јастрепцу одваја сливове западноморавске десне притоке Расине од јужноморавске притоке Топлице.
Од осталих хидролошких објеката у Парку природе „Велики Јастребацˮ, значајни су бројни минерални извори и представља хидротермално чвориште из којег и око којег се налазе многобројни минерални извори. Од Рибарске Бање, на северном ободу Великог Јастрепца, па према западу јавља се неколико извора минералне воде: Дворане, Сеземче, Слатина, Буци, Велика Ломница, Треботин и Мрмош, као и у селима Мајдево, Читлук, Бела Вода и Купци.
Простор обрастао шумском вегетацијом у обухвату Парка природе „Велики Јастребацˮ представља станиште бројних ендемичних и реликтних биљних врста, као и великог броја представника дендрофлоре. Шумске састојине су изграђене од укупно 71 врстe дендрофлоре, од којих су две „строго заштићене” дрвенасте врсте – ловоролисни јеремичак (Daphne laureola L.) и планински јавор (Acer Heldreichii Orph.), док се у категорији „заштићена дивља врста” налази десет дрвенастих врста: бреза (Betula pendula Roth), клека (Juniperus communis L.), дивља ружа (Rosa canina L.), ситнолисна липа (Tilia cordata Mill.), бела липа (Tilia tomentosa Moench.), бели глог (Crataegus monogyna Jacq), дрен (Cornus mas L.), мечија леска (Corylus colurna), кострика (Ruscus aculeatus L.) и jезичаста кострика (Ruscus hypoglossum L.).
Забележено је и 287 врста макрогљива, што је око 10% диверзитета у Србији. Међу наведеним врстама гљива, као значајне за заштиту треба истаћи десет строго заштићених врста, 18 заштићених врста, као и 28 врстa које се налазе на прелиминарној црвеној листи гљива Србије.
Укупно је до сада на овом подручју евидентирано 99 врста птица од 369 које су до сада регистроване у Србији.
Значај Парка природе „Велики Јастребацˮ огледа се у рефугијалном карактеру шума, које шуме овог подручја имају за врсте којих је у Републици Србији све мање. Ту се пре свега мисли на орла кликташа (Clanga pomarina), планинског детлића (Dendrocopos leucotos), црну жуну (Dryocopus martius), сиву жуну (Picus canus), беловрату мухарицу (Ficedula albicollis), малу мухарицу (Ficedula parva) и источну шарену мухарицу (Ficedula semitorquata). У поступку израде еколошке мреже Републике Србије, Јастребац је предложен као национално и међународно подручје за заштиту и очување горе наведених седам врста птица и као такво представља главно подручје очувања ових врста у Републици Србији.
На територији Парка природе „Велики Јастребацˮ постоји EMERALD подручје „Прокоп”, pSCIs подручја „Мали Јастребац”, „Јастребац” и „Јабланичка река” и pSPAs подручја „Топлица” и „Добрић – Нишава”.
Од посебне су важности манастир Наупаре, манастир Св. великомученика Георгија – Ајдановац, црква Светог Илије у Рибарској Бањи и Целина Термално купатило са старим вилама у Рибарској Бањи.
Подручје одликује и аграрни комплекс који се одржава и развија традиционалним коришћењем земљишта, чија су својства аутентичност, изворност и оригиналност. На истраживаном подручју регистрован је велики број старих аутохтоних сорти воћа, које представљају изузетан генетски потенцијал у воћарству.
